Кад лупимо два јајета у главу

Иако су нам звезде изнад главног града једва видљиве, не рачунајући оне на медијском небу, опет смо загледани у њих, тражећи егзистенцијалне одговоре. Нема везе што их не видимо, чезнемо за одговорима... Хоћемо ли бити срећнији, вољенији, хоћемо ли имати боље плате, хоће ли нам деца наћи прави пут у мноштву изазова...

Зато, белог праха никад више у менију ударног викенд термина јавног сервиса. Ако могу народни посланици, хоћемо ли и ми, обичан народ? Како да спасимо нашу децу којој је овај модел понашања сасвим ок, и прихватљив. Јер, дрога чучи на сваком ћошку и нуди неку нову бољу реалност од ове коју живимо, отуђени од земље, од родне груде...

Док просветници радници не хају за своје ђаке, док траже плаћенија радна места, а тинејџери чекају замену и глуваре по школским дворишима, чекајући нове епизоде „Јужног ветра“, новостасали астролози заузели су медијски простор. Васкрсли на телевизијама, подсећају нас на не баш тако лепу прошлост оскудног ТВ програма, ратова на овдашњим просторима, сиромаштва, празних рафова, редова за брашно, уље и бензин...

Да ли повратак телевизијских пророка слути на зло? Да ли нам се враћају болне деведесете када смо били загледани у онострано, чекајући неку лепшу свакодневицу.  Познат вам овај сценарио?

Прво су криминалци решили да нас „едукују“ преносећи нам своја велика и животна искуства, врло брзо придружили су им су се „научници“ који виде све, и шта нас чека иза ћошка. Да ли је могуће да у надолазећом пролећу телевизије немају шта ново да на понуде? Или нам је архетипско гледање у шољу и у звезде, једина сламчица спаса која нам је остала.

Судећи по оном што се дешава на телевизијској сцени, не пише нам се добро. Сунце ће се опет пробити кроз гране, трешње процветати, златна киша украсити паркове, водитељке обући нове тоалете, неки нови ботокс попуниће празнине, а неке наследници видовите Зорке и Милана Тарота протљати прстен и рећи да лупимо два јајета у главу, можда нам предвидети да умиремо, ако већ нисмо то знали, или да се скинемо до појаса и окренемо тањир према екрану...

Можда ће нам унети неопходну безбрижност, „зрно задовољства“, купити „краткорочну“ срећу... Нема везе што ћемо се опет пробудити ујутро са истим питањем – како да за хиљаду динара прегурамо дан...  Кад имамо ко за нас да нам купује снове и решења за бољи живот.

Телевизије измишљају топлу воду, хипнотишу нас, купују време, док нам живот цури... Нисмо ни приметили да се напољу „обрнуо још један круг“, да корона више не постоји, да је бахар процветао, да је сунце бацило зраке на градски успавани асфалт, да су ратари изашли на плодне оранице... Кад јужни ветар дува и носи све пред собом и све оне лепоте ситне, које више не видимо и не примећујемо.

У новом времену, телевизије треба да врате титл, не само за глувонеме, већ за све нас који смо оглувели од свеколике буке. Не чујемо, неми смо, обневидели... Можда ће нас велика слова и крупни фонт отрезнити да је време да угасимо ТВ и одемо у природу.