Лосос је „најслабија карика”

Неки су се протеклих дана сладили лососом и ћуретином, док су се други борили да зараде новац за свадбено путовање у новом-старом квизу „Најслабија карика” који је употпунио одавно „шупаљ” програм ТВ Прва.

Не каже се тек тако у народу – живот је неком мајка, неком маћеха. Неко се за егзистенцију избори знањем, додуше они су у фази истребљења. А неко, високом позицијом, и не баш мукотрпним радом и знојем. То најбоље знају они који живе ван граница главног нам града и који су за лососа чули само на телевизији. Има и оних „самопрозваних” лајф-коучева који су у саветима за бољи живот видели лаку зараду.

Продавање магле давно је познат рецепт који не користе само учитељи живота, већ и неки други. Управо је то приметила глумица Сека Саблић у најновијем поподневном формату на Б92 „На кафи са...”, која је заједно са својим колегом, врсним Зораном Цвијановићем, схватила да се од глуме, чак и у ренесанси серијског програма, тешко може изборити за поштено парче хлеба.

И поред понекад не тако спонтаног разговора са својим гостима, верујемо да ће ипак ови мајстори свог заната, корак по корак, допрети до срца оних којима је телевизија све, и дружбеник, и лекар, и лајф-коуч, и сламка спаса... Многе њене колеге потражиле су ухлебљење на телевизији. Па се тако и Никола Којо прихватио улоге домаћина квиза „Најслабија карика”. И он је помало лутао...

Није знао да ли да буде суров попут његове претходнице Сандре Лалатовић, како то формат налаже, или духовит и шармантан попут Даче из „Радио Милеве”. На овој клацкалици, понекад, и гледаоци и такмичари морали су да начуље уши како би чули често неразговетна питања. Свакако, Никола Којо је увек радо виђено лице на ТВ екрану, волимо га и поштујемо као глумца и дајемо шансу да у следећем издању квиза „покида” како само он то уме.

И његова пријатељица из кафића „Таволино” Милева, односно Олга Одановић пустила је искрену сузу на вест да ће дечије позориште „Бошко Буха” убудуће „бацати бомбе” на некој другој адреси. Њена суза дотакла је само оне ретке који су одрастали уз Пипи Дугу Чарапу. Дечије стваралаштво је одавно протерано са малих екрана, што не би и из позоришта.

Док „Бошко Буха” бије неку своју нову битку, а телевизије траже начин како да анимирају гледаоце, ТВ ауторка Слађана Зарић нам је на модеран начин приповедања изнела болну тему из наше прошлости – „Жуту кућу”... Али не ону на крај села, ти-ти-ти, та-та-та... Већ ону у којој су се дешавали застрашујући злочини о којима цела европска заједница ћути. И показала да квалитетан документарни програм такође може бити емитовано у прајм-тајму. Наш народ вапи за квалитетним садржајем, а да тога нису свесни ни ТВ челници.

Уз нове забавне садржаје, серије, имали смо поново повод да потврдимо наш национални идентитет када је Србија „пикала” фудбал са репрезентацијама Литваније и Црне Горе. Срце нам је заиграло када смо чули „Боже правде”. Нема везе што је стадион „Рајко Митић” био полупразан и што су га запоселе тинејџерке које су заљубљено пратиле сваки пас Душана Влаховића....

РТС је поновио у студију матрицу Светског првенства у Катару, мислећи да је то добитна комбинација. Није ни чудо што смо изгубили интересовање за националну репрезентацију. Гости у студију морали су да примете да им фали заносна Драгана Косјерина. Јер, без ње програм није комплетан. Што би млади рекли – баш су били кринџ!