За Милицу препреке не постоје

Милица Кнежевић има 29 година, завршила је софтверско инжењерство и ради у једној ИТ компанији. Плива, весла, рони, скаче из авиона падобраном са 3.000 метара. Управо се вратила из Њујорка, где је у Уједињеним нацијама говорила у име младих из Европе. На први поглед делује да за њу нема препрека. А оне су за Милицу буквално на сваком кораку.

– Било ми је занимљиво да видим како у једном огромном граду може слободно да се креће неко ко користи колица. Њујорк је приступачан, имала сам велику слободу избора шта ћу да видим, мада има још простора за унапређење. Као и сваки туриста обишла сам главне атракције – Тајмс сквер, Кип слободе, Бруклин мост, МОМУ, Централ парк... – почиње причу Зрењанинка којој је саобраћајна незгода у 15. години заувек променила живот.

Некадашњи ђак генерације, спортиста, учесница разних такмичења из природних наука, после несреће је буквално учила поново да седи, пузи... Упркос прогнозама лекара успела је да седне у колица, а захваљујући јакој вољи и подршци породице и другова и да заврши средњу Економско-трговинску школу, а потом и Технички факултет „Михајло Пупин”.

– Када сам после саобраћајне незгоде и две године проведених по болницама хтела да се вратим у школу рекли су ми да морам ванредно, тада ништа нисам знала о правима особа са инвалидитетом. Није било шансе да користим градски превоз, а у школи је била тона степеница. Шта ћу, ћути, издржи. То је значило и да нема више такмичења, излазака с друштвом, све оно што је био део моје нормалности. Учила сам код куће, уз помоћ свезака од другара и онда сам ишла у један дан да полажем оно што се учи годину дана у школи. Мама је возила, носила ме уз степенице... И дан-данас не знам одакле јој толика снага, емотивна и физичка – прича Милица.

Дошао је ред на студије, дочекала је иста прича: факултет је био потпуно неприступачан. Али до тада је Милица научила све о правима која је мислила да нема: да има право да студира као и било која друга млада особа, да није у реду да је носе уз степенице на предавања или испит, да није у реду да не може да оде у тоалет јер се налази на спрату... Упркос обећањима управе пре уписа да ће факултет учинити приступачним то се није догодило, а током другог семестра кап је прелила чашу када је професор без објашњења изместио полагање испита из приземља на спрат. Уз помоћ друштвених мрежа и медија поделила је причу о томе кроз шта пролази и у наредне три и по године изграђен је лифт, прилагођен тоалет, постале су приступачне све учионице, склоњен праг из амфитеатра, обезбеђен прилаз клупама јер пре тога Милица није могла да седи са осталим колегама, него је била издвојена.

– Има још простора за побољшање. И није ово само лична борба; знала сам да постоје и други млади људи који желе да упишу факултет и који имају право да студирају и можда сутра ту и да раде... Јесте после мене уписано још студената са инвалидитетом, то јесте моја победа, али ми је и криво, јер то је смо један факултет, а колико их има у Србији, да не говоримо о основним и средњим школама... – каже ова храбра девојка.

Питамо је како је дошла до Ист ривера. Каже да је имала част и привилегију да представља младе Европе на 67. заседању Комитета о положају жена, у оквиру којег је први пут организован и Интерактивни дијалог младих. Бирали су петоро говорника из читавог света, а она је била предлог Агенције УН за родну равноправност и оснаживање жена из Србије. Пред представницима држава чланица УН и невладиних организација Милица је говорила на тему родне равноправност и технологија.

– Нас петоро, свако у име свог региона, указали смо на проблеме са којима се суочавамо. Ја сам причала о правима жена и девојчица са инвалидитетом које се и даље боре за основна људска права у највећем делу света и објаснила да у погледу технологија стање није другачије него у физичком свету: суочавамо се са дискриминацијом и сегрегацијом. Оно што су рампе у физичком свету, новац је у технолошком, јер су жене и девојчице са инвалидитетом најсиромашније међу најсиромашнијима. Доступност уређаја као услова да би се технологија могла користи је велики проблем. Данас постоји много сјајних програма где се ради на дигиталном образовању, укључивању у свет СТЕМ наука, али се никада не поставља питање колико је таквих програма доступно особама са инвалидитетом. Технологија треба да нам помогне да остваримо пун потенцијал, а не да створи још веће разлике – прича Милица.

За расправу после њеног говора се јавило више учесника него што је било времена. На крају су усвојени закључци који ће бити прослеђени свим државама чланицама УН: израда националних и међународних стратегија, анализа стања, промена закона, алоцирање ресурса и да у све то мора да се укључе и жене и девојчице са инвалидитетом. Рецимо, наводи наша саговорница, ако се уради анализа стања писмености жена у Србији, неће показати где су особе са инвалидитетом, а онда су и погрешна решења која се доносе.

Милица је пуна планова и не сумњамо да ће их остварити. На крају каже да никада не би све ово успела без подршке породице, пре свега мајке, млађе сестре и баке. А дечко на чију је утакмицу кренула када се догодила саобраћајна несрећа када је имала 15 година, данас је њен – вереник. Блистави примери у мрачним временима.

Прочитајте текст поново. И уклоните препреке.