Наше обвезнице не доводе у проблем инвеститоре

У Сједињеним Америчким Државама се недавно догодио први велики колапс једне банке од 2008. године. Банка Силицијумске долине (СВБ) је банкротирала, између осталог и као последица раста камата. Банка је, након што су депоненти почели да повлаче депозите, продавала обвезнице пре рока доспећа да би дошла до капитала. Међутим, брз пораст камата у веома кратком времену довео је до пада тржишне вредности претходно емитованог дуга, без обзира на то да ли су корпоративне обвезнице или државни трезорски записи. Посебно су пале цене обвезница са дужим роком отплате.

Држава Србија је у последњих петнаестак година емитовала доста обвезница и на међународном и на домаћем тржишту. Купци су банке, пензиони фондови, укратко институционални инвеститори. Камате на наш дуг биле су прво високе, па ниске, па сад поново високе. Има ли места за поређење са ситуацијом која је задесила СВБ, да ли купци наших обвезница могу да буду у проблему да изгубе на њима, или мало зараде ако узмемо у обзир да смо зелене обвезнице на пример продали по један одсто камате. И да ли сада инвеститори плаћају цех периода ниских камата.

Ненад Гујаничић, брокер куће „Моментум секјуритис”, каже да власник обвезница, уколико држи ову хартију до доспећа добија уговорени принос приликом њене куповине.

„У овим околностима власника обвезнице не тангира превише њен секундарни пут који не мора бити праволинијски услед разноразних околности на тржишту. Када наступи фаза наглог раста камата, као што је то био случај прошле године, онда имамо ситуацију да долази до великог пада цене раније издатих обвезница јер се морају прилагодити вишим каматама. Раст камата значи ниже цене обвезница. Ова ситуација може бити незгодна за инвеститоре, пре свега професионалне, који из овог или оног разлога треба да продају обвезнице. Таква ситуација била је са СВБ која је морала да продаје обвезнице како би прикупила ликвидна средства за исплату депонената. Слично се десило прошле године са британским пензионим фондовима који су упали у велики проблем када су морали да продају обвезнице по ниским ценама”, објашњава овај брокер.

Свакако ко је купио обвезницу у прошлости по нижој камати није у сјајној ситуацији. У најбољем случају, ако држи хартију до доспећа, добиће принос који је знатно нижи од тренутних зарада, али то је ризик дугорочних улагања. Обрнуто, да је дошло до наставка пада камата ови улагачи били би на добитку.

„И банке са домаћег тржишта које су купци нашег државног дуга сигурно нису срећни са портфељом обвезница које сада носе мали принос, али ако те хартије буду могли да држе до доспећа барем неће претрпети губитке који би настали у случају продаје на секундарном тржишту”, наводи Гујаничић.

Иван Николић, директор за научноистраживачки развој у Економском институту, каже да су купци српских обвезница међународни институционални инвеститори.

„Ми смо мали и безначајни у том погледу да бисмо направили чак и једној банци проблем. Код СВБ је био проблем што су они имали вишак ликвидности и пласирали су новац у куповину државних хартија од вредности. У тренутку куповине, пре две године, те хартије су давале минимални принос или су чак имале негативну стопу тако да су морали да доплате да би их држали у свом портфељу што је, на пример, случај са немачким обвезницама. Продајом на секундарном тржишту пре доспећа они не да нису могли да зараде, него су били на губитку”, напомиње Николић.

Наше хартије су увек одбацивале знатан принос и зато то није упоредиво, додаје. Када би банка дошла у проблем да мора и на тај начин да се спасава то је њен крај и није битно чији ће папири пресудити. Наши свакако неће, јер су безначајни код свих тих великих банака. Овде се говори о стотинама или хиљадама милијарди долара или евра дуга. Наш дуг није уопште битан са аспекта солвентности великих банака и инвеститора.