Новинарска посла

Неколико пута Богдан Тирнанић и Александар Тијанић били су у сукобу, а разлог је увек био исти. Лична сујета. Ко је био већи новинар, али не растом, јер је од рођења Тијанић имао изразиту предност. Како су решавали међусобне несугласице? Тако што су преко колумни слали поруке један другом. Чаршија је уживала, јер нису тужакали један другог као стрине, већ су вадили своје писаљке и нишанили један у другог, а новине су се куповале јер се чекало да се види ко је кога покопао. Не лопатом, већ речима. Сећам се да је Тирке написао како разуме Тијанићеву фрустрираност, јер је новинар број два. Наравно да је алудирао на то да је он, Тирке, број један. Тијанић је лежерно одговорио да је Тирке потпуно у праву, јер је број један – Предраг Милојевић.

Какво време, такво и новинарство. Ко данас од млађих колега зна ко је Предраг Милојевић? Разговарао је са Адолфом Хитлером као дописник „Политике” из Берлина, а после га је протерао Гебелс лично. Милојевићев углед је био тако велики, да ни он није успео да се отргне магнетизму политике, па је 1940. постао шеф Централног пресбироа Министарског савета Краљевине Југославије.

Ђаво, односно политичари, увек дођу по своје и то се увек догоди сваком великану новинарске мисли. Тај усуд није избегао ни Милојевић, много касније ни Тијанић, чак ни Тирке. Током Другог светског рата, Милојевића нацисти нису дирали, као ни комунисти после ослобођења, мада се по редакцији причало да је Тито позвао 1950. године главног уредника и замолио га да олади мало с тим Милојевићем. Али, Милојевић је дочекао и Милошевића.

Ни тај му није могао ништа, објављивао је колумне у „Политици”. Милојевићеви текстови били су његов заштитни штит. Слично је било с Тијанићем и Тиркетом. Тек када је Тирке умро, Тијанић је признао: „Сад нам је лакше. Сад можемо да радимо шта хоћемо.”

И нису били лењи. У шта су се претворили новинари и новинарство, који су постали лака и јефтина роба за политичаре и тајкуне, па су, изабравши стране, подигли гвоздену завесу између себе? Има ретких примерака отклона, али такви се сматрају изгубљеним случајевима. Свако ушанчен у свом рову себе сматра идеалним примерком новинарског професионализма.

Случај Драгана Ј. Вучићевића, власника и главног уредника „Информера” то показује. Да ли ће ићи у затвор или не? И Александар Вучић га је замолио да то не уради, чак се и понудио да плати 200.000 динара како Вучко не би робијао. Међутим, шеф најутицајнијег таблоида у Србији не жели да одустане, зграбивши одмах своју улогу медијског месије: жели да се покрене законска иницијатива за декриминализацију увреде и поштовање слободе говора.

Ту је у праву, јер свако од новинара који је осуђен по кривичној пријави, иако може да плати па да не иде иза решетака, уводи се у регистар криминалаца, па чик нека га заустави саобраћајац. Одмах ће добити податак да је зауставио опасног типа. Када једном добије прилику за гол, Вучићевић то не пропушта и наравно да ће отићи на робију. Купићу му мандарине на акцији и посетити га. Када сам му то рекао, одговорио је да ће одмах ступити у штрајк глађу. Али то је, једноставно, он. Био је такав и у доба Милошевића, кратко се задржао у „Политици”, маштајући да постане краљ жуте штампе, што га је одмах катапултирало у „Блиц”, а онда код Раје Родића, Мардока из Рипња, који отвара „Глас јавности”, а после таблоид „Курир”, као централни регрутни центар за све младе крвожедне новинаре.

Они ту стичу праксу, уче се новом добу, диловима и капитализму каубојско-српског типа, а онда покрећу своје таблоиде, претварајући медијску сцену у војни полигон Пасуљанске ливаде. Мета се пажљиво бира, а онда се уништава. Све док се мете нису опасуљиле, па створиле своје таблоиде, узвраћајући паљбу.

Тако смо, у тој размени ватре, све више сазнавали о Србији!

Међу тим момцима, Вучићевић је најинтелигентнији и најубојитији, схватајући да ако жели тираж, а тако се стичу утицај и моћ, онда се наслови, текстови и дизајн новина морају прилагодити просечном читаоцу жељном да гледа у туђ веш. Нарочито ако је прљав. Смишља још нешто: уместо да се макар потруди да своју наклоност према Александру Вучићу, дакле власти, прекрије сладуњавим обландама, он, напротив, ту наклоност истиче дајући гас до даске, тако да ту нема фолирања или глуме.

Са друге стране новчића су опозициони медији, који такође покушавају да зграбе за себе одору новинарског професионализма, али немају велике тираже и гледаност, јер не разумеју ни ново доба, ни нове читаоце и гледаоце, лутајући између елитизма и типичне таблоидне пуцачине.

Кључно је да ни једни ни други не капирају да су друштвене мреже преузеле улогу медија, јер је сваки власник твитер налога истовремено и медијски могул, главни уредник и новинар, па у тој какофонији и метежу, односно „епохи идиота”, како је назвао Умберто Еко, новинари постају колатерална штета. Уместо да су солидарни, јединствени и наступају према политичарима и власницима у једној колони, без обзира на то у којој редакцији раде, они су у већини случајева пристали на улогу партијских извршилаца прљавих послова. И оно најгоре, страствено воде међусобне личне ратове, не схватајући да су само бакшиш у обрачунима великих играча.

Да иронија буде већа, Вучићевић је распалио по Југославу Ћосићу на насловној страни „Информера”, али је о томе наставио да твитује, па га је Ћосић осудио заправо због твитова, а не због онолике насловне. Да Вучко није твитнуо, Југослав не би назвао адвоката и поднео кривичну пријаву. Па ви сад пишите за новине. Боље је да твитујете. Чекају вас или слава или робија! А једно иде с другим.

Али, ако је Вучићевић назвао Ћосића „шиптарским плаћеником”, па попио казну од 200. 000 динара или шест месеци затвора у Бачванској, необично је да Ћосићу није суђено по истим аршинима када је пре тога Вучићевића оптужио да је учествовао у убиству Зорана Ђинђића.

Дакле, та оптужба је далеко озбиљнија од оне о „шиптарском плаћенику”, али судија је Ћосићеву оптужбу сматрао обављањем новинарског посла, иако се Ћосићева тврдња показала нетачном.

Тако Вучићевић с правом може да тврди да је, према критеријумима правосуђа, сврстан у такозвану нижу новинарску врсту, што му је дало бесплатно гориво да убаци у форсаж и постане тема дана. И тек ће бити. Очекујте тек прави шоу када уђе у Бачванску, а нарочито ако се у то време покрене телевизија Информер, што ће одмах дигнути гледаност у небеса.

У овом случају не разумем толико ликовање медија који воле да се називају независним. О твитерашима да и не говорим. Једва чекају да испале ватромет кад се за Вучићевићем затворе врата у Бачванској. Многи од њих су с њим почињали у новинарству, дружили се, ишли у кућне посете, до скора се чули телефоном.

И на овом случају, показало се да се новинарство у Србији самоубило. Солидарности нема, а да је било тек талента, Ћосић и Вучићевић би дебатовали у неком ТВ дуелу или би водили полемике у штампи. Тако се Тијанићево пророчанство остварило. Иако се већ држим принципа као пијан плота, зашто се онда ћути о новинару Дејану Златановићу који је изјавио „ко потпише, њега убише”. Ено га, још је у затвору. Иако је његова изјава крајње опасна и неинтелигентна, не потпада ли под слободу говора?

Пресудиће се на „Твитеру”.