Трактат о „бесплатном здравству”

Прокламована и законом загарантована права у области здравственог осигурања (ЗО) у Србији упечатљив су пример како једно одговорно, здраворазумско и развојно друштво сагледава значај ефикасног, квалитетног и безбедног здравственог система као ресурса од националног значаја. Право је задовољство прочитати 277 чланова Закона о здравственом осигурању РС, који сваком грађанину, са обавезним осигурањем, пружа осећај сигурности и безбрижности јер се организује на начелима „обавезности, солидарности и узајамности, јавности, заштите права осигураних лица и заштите јавног интереса, сталног унапређења квалитета обавезног ЗО и економичности и ефикасности обавезног ЗО”. Ружичастом сагледавању ЗО додатно и значајно доприносе политичари који стално кокетирају нереалним очекивањима гласача, стичући предизборне поене са демагошким паролама о „бесплатном здравству”, његовој свевременској доступности и свеколикој једнакости осигураника.

У тренутно измешане делове слагалице зване ЗО, две неоспорне чињенице би установиле ред и јасноћу у разумевању и решавању текућих проблема. Прво, свуда у свету, па и код нас, здравствени систем је изузетно скуп из бројних разлога: високообразовани кадар који ради у њему, комплементарна и софистицирана дијагностика, сложени терапијски протоколи, захтевне операције, дуготрајна рехабилитација итд. Друго, деценијама у нашој земљи опстаје огроман раскорак између законом загарантованих права осигураника и финансијског издвајања из јавних извора. Наиме, јавни расходи здравства „ по глави становника” ( per capita) у Србији су 2019. године били само 353 евра, а то је чак седам пута мање од просека свих земаља чланица ЕУ (2.565 евра). Готово је непристојно наводити Норвешку, земљу ван ЕУ, са 6.116 евра. Овако ниска јавна издвајања за здравство у Србији нису (реално) довољна да се обезбеди савремена, квалитетна и ефикасна здравствена заштита, а која је утврђена законским решењима о обиму гарантованих права. Могуће објашњење је да су здравствени радницу у ЕУ расипници или да смо ми у Србији алхемичари који са скромним јавним издвајањем успевају, како-тако, да одрже здравствени систем у функцији. Да ли је баш тако?

Истина се, без замагљивања, крије у бројним непријатним чињеницама. Истичем само четири. Прво,  знатан број осигураника одласком код приватног лекара, у приватну лабораторију или куповином лекова додатно финансира своју здравствену заштиту и то је тренутно чак 42 одсто од укупне здравствене потрошње у Србији. Издвајање „из џепа” је око три пута веће у нашој земљи него у земљама ЕУ (изузетак су Бугарска и Мађарска), и што је посебно битно, то доводи грађане са ниским примањима у неравноправан положај. Друго, имамо знатно мањи број запослених здравствених радника на сто хиљада становника у односу на ЕУ, што знатно „појефтињује” нашу здравствену заштиту. Податак да у Србији има скоро 1.800 специјалиста мање него пре десет година (2011–2021) убедљиво говори о недостатку кадра који носи здравствени систем. Треће, просечна зарада у здравственом систему Србије за децембар 2022. износила је 83.315 динара и мања је од републичког просека који износи 84.227 динара. Податак да је плата специјалисте у Србији четири и по пута мања него у Словенији или дванаест пута мања него у Немачкој објашњава, поред других фактора, (масовни) одлазак наших лекара у те или друге земље ЕУ. Истичем податак, без призвука елитизма, да укупно школовање (усавршавање) медицинара до специјализације и уже специјализације траје до четрнаест и по година. Четврто, недовољна доступност иновативних, изузетно скупих и ефикасних лекова знатно умањује укупне трошкове лечења у односу на земље ЕУ. Међутим, морам да истакнем да то болесницима ускраћује бољи квалитет и продужетак живота.

Ова комплексна и осетљива тема, после критичког разматрања захтева  промтно изношење и могућих решења. Моје целоживотно професионално знање и искуство, без тапије на истину и свезнајуће домете, указује на неке могуће путеве разрешења вишедеценијских проблема.

Прво, потребно је, из различитих извора, повећати јавно издвајање за здравство како би се унапредила здравствена заштита. На пример, уплата доприноса из буџета за неосигурана лица, који чине скоро 20 одсто становништва, износи само 1,65 одсто у укупним приходима Фонда за здравствено осигурање  (РФЗО). Уколико би држава за те осигуранике уплатила само колико износи допринос за укључење у обавезно здравствено осигурање (3.607 динара месечно за 2023. годину), укупни годишњи приход РФЗО био би увећан за преко 57 милијарди динара. Евидентан је неадекватан обрачун плаћања доприноса за пољопривреднике јер у укупним приходима РФЗО (они) симболично учествују са 0,6 одсто, као и што је у бројним случајевима паушалног плаћања пореза за одређене (привилеговане) професије,  обрачуната основица нижа од стварно реализованих прихода. Јачање финансијске дисциплине за плаћање доприноса за здравство (значајних 10,3 одсто од бруто плате), редуковало би постојећу праксу да се део плате исплаћује „на руке” без плаћања обавезних доприноса. Добровољно допунско осигурање, широко установљено, знатно би повећало приходе РФЗО, али би  омогућило, између осталог, испитивање, лечење и рехабилитацију и у приватним здравственим установама. Повећање трансфера средстава из централног буџета је пожељна мера која омогућује да се одређена врста буџетских прихода (акцизе) делимично преусмери за потребе здравства. Примери постојећих решења у другим земљама истичу производе чија потрошња непосредно представља здравствени проблем (дуван, алкохол). Том недовршеном списку врло радо бих додао тзв. игре на срећу (нпр. кладионице, коцкарнице), што је попримило епидемијске размере у нашој средини са могућим здравственим проблемима корисника.

Друго, бољом организацијом рада здравствених установа, квалитетнијим руковођењем и темељном контролом могуће је смањити текуће трошкове  до 20 одсто. Наводим само неке мере: формирање јединственог здравственог система (државни, приватни, војни) у функционалном, доктринарном и економском смислу, дефинисање основног пакета здравствених услуга, установљење подстицајних механизама финансирања здравствених установа заснованих на критеријумима квалитета, ефикасности и безбедности, на нивоу примарне здравствене заштите померити тежиште рада ка превентивној медицини, лекари примарне здравствене заштите, уз стварање одговарајућих предуслова, морају смањити упућивање болесника на виши ниво здравствене заштите  од 10 до 15 одсто, обавезна примена водича добре клиничке праксе, унапређење система обједињене јавне набавке, увођење конкретне одговорности менаџмента за финансијско пословање, потпуна дигитализација здравственог система и здравствених услуга, установљење једногодишњих извештаја за сваког осигураника о уплаћеним и потрошеним финансијским средствима, размотрити учешће тзв. традиционалне (нпр. хербалне) медицине у превенцији и лечењу појединих обољења, превазићи евидентно заостајање за савременим трендовима у области активне имунизације становништва, смањити учесталост болничких инфекција итд.

Трансформацијом двадесетак специјалних болница, са одличним здравственим кадром и са преко 3.000 кревета, у бањско-климатска лечилишта  (БКЛ)  Србије, где би доминантно долазили здрави осигураници да провере и очувају здравље резултирало би двоструким добитком: чувањем здравља што би  смањило трошкове испитивања и лечења  бројних клиничких ентитета, и друго, пружајући квалитетне и широкотражене услуге нашим и страним грађанима БКЛ би постала респектибилан извор прихода српског здравства.

На крају, суштину проблема видим у етаблираном економском волунтаризму и евидентној хипокризији, који се огледају у несразмери између прокламованих права осигураника и економске моћи државе и већински пауперизованог становништва, као и у политичкој неспремности (свих) властодржаца да праведније и разумније прерасподеле друштвено богатство  („финансијски колач”). Због неуважавања и непримењивања економских законитости, здравствени систем Србије је био и остао економски и социјални „вентил” нашег друштва. Полазну основу за решавање нагомиланих проблема видим у суочавању с истином и саопштавање те истине народу, ма колико она била болна у контексту актуелних друштвено-економско-политичких збивања у нашој земљи. Наравно, за то је потребно  знање, храброст и време.

Председник Одбора за здравље Покрета „Срце”