Странци хоће у Србију

Србија сваким даном постаје све интересантније тржиште рада за стручњаке и специјалисте са ванредним знањима, али и за оне са знатно нижим квалификацијама, каже Александра Сретеновић, стручни сарадник Националне службе за запошљавање. Од 1.699 радних дозвола одобрених странцима 2006. године, 964 су издате страним држављанима на територији Београда. То је разумљиво јер се и највише страних представништава, банака и групација налази у главном граду. Управљачки менаџмент и високо стручни специјализовани кадар у мешовитим, или тек приватизованим предузећима већином припада странцима.

Власници компанија – странци најчешће запошљавају "земљаке" доказане у врхунским менаџерским пословима. Странци различитијих профила знања, који у Србију стижу "трбухом за крухом", највише долазе из Кине, Грчке, Велике Британије, Македоније, Аустрије, Руске Федерације. Посебно је интересантно да их има из Киргизије, Узбекистана, Вијетнама, Нигерије, Малија, па и Монголије. У Панчеву, на пример, највећи број пријављених је из Кине и Румуније.

Процес добијања радне дозволе за страног држављанина није компликован. Ако странац има решен боравак, послодавац уз захтев за запошљавање шаље образложење и пасош, као и копију уплате републичке административне таксе (у износу од око 100 евра). Ако ми немамо стручњаке са одређеним знањем и вештинама, послодавац добија дозволу за ангажовање страног радника. Углавном су у питању уско специјализовани високо образовани стручњаци који су дуго ангажовани на одређеним пословима, али и тада код нас још има ограничења.

Тако су јапански стручњаци из "Јапан тобако" након куповине фабрике у Сенти дуго чекали решење од Националне службе јер не потпадају под међународну техничку сарадњу, или други вид према сада већ архаичном закону из 1978. који је у процедури мењања.

А да су нам поред новог закона из ове области потребни и високо образовани стручњаци, види се из евиденције. Недостају фармацеути, хирурзи, ортопеди, професори факултета и кабинетске наставе и других струка у просвети, али и вариоци специјалисти, грађевинари одређених знања и вештина па чак и текстилци...

Ма како изгледало невероватно, Србија је земља са мањком стручне радне снаге у многим областима. Нажалост, више од 35 одсто наших људи на евиденцији представља полуквалификовану и неквалификовану радну снагу која се најмање тражи у Србији. Нико не пориче постојање рада на црно, обично сезонских радника страних држављана околних земаља, али процена је да нема више од 30 одсто таквих радника. Разноразне инспекције боре се колико је то могуће јер највише угрожавају армију наших незапослених који од квалификација имају само мишиће и потребу за било каквим послом. Помпезне изјаве неких бизнисмена да ће увозити радну снагу из Азије само су реклама, мисле многи стручњаци, јер је и ми имамо, само је неправилно структурално па и образовно распоређена.