Милов слободни пад

У шта гледа последњих дана Мило Ђукановић? У авио или наталну карту? Прориче ли му нека стара Црногорка судбину или је Мило већ и сам зна, јер је цртао како он тако и странци, много више. Бабе се ту нису много питале. Играч попут Мила Ђукановића знао је, ако жели да ступи на трон и на њему остане што дуже, какав ће му усуд бити када постане бивши.

За такве играче то значи не само опстанак на власти по сваку цену већ и опстанак у природи по сваку цену! И тада се за цену не пита.

И сваки бивши лидер добро зна да ће једне недеље, једног месеца и једне године, није битно које, зазвонити звона која ће га испратити, док ће масе клицати некоме другом, у истом заносу и са истим надама са којима су некада клицали њему.

Та недеља је дошла. Сигуран сам да је Ђукановић погледао тек формално у календар, знајући да долази коначан тренутак опроштаја са престолом, пре него што је изашао на гласање 2. априла. Презриво се насмешио, али сам себи, као човек који је показао да су легенде о пријатељству, кумству и издаји ствар поезије, а не политике.

Ако је доскора веровао да између трона и небеса не треба да се лети „Монтенегро ерлајнсом”, већ да је довољно да направи двокорак и да их додирне, сада је двометраш свестан теорије уклетог релативитета балканске политике. Мило савршено добро зна да ту теорију није смислио Ајнштајн, већ велике силе које управљају кретањем сателита у црној рупи овдашњег дела универзума.

На власт га је довео Слободан Милошевић, извозећи антибирократску револуцију у Црну Гору. Беше то још пре пада Берлинског зида, када се каубој Роналд Реган из Беле куће спремао да упуца Совјетски Савез. И беше то време када се Ерих Хонекер, комунистички владар Источне Немачке, спремао за селидбу из свог кабинета, свестан да му време неумитно истиче.

Последњи господар из комунистичке епохе, кога је поставио Слободан Милошевић 1989. године у земљу Брда и Приморја, био је омиљени пионир вожда из Београда.

Прича се да је Мило пустио праву мушку, ђетићку сузу – када га је издао. После је све постало лакше. Издао је прво самога себе, а потом – све око себе. Пресвукао је више костима од било кога у региону, савршен у свакој од улога. Комуниста, па антикомуниста. Антиевропејац, па еврофанатик. Љубитељ руских олигарха, па жестоки антирус. Антинатовац, па највиши натовац.

Атеиста, па по потреби Амфилохијев православац, па, опет по потреби, још већи Дедеићев православац. Дакле, убеђени атеиста.

У последње време је све ређе носио кравату, али не зато што је престао да се бави модним детаљима већ зато што му је врат одвезан од Шесте флоте. Зато му је и кошуља била све раскопчанија, ка доле. Да ли су му чвор одвезали покојни Амфилохије, а после Јаков Милатовић, Андрија Мандић, Дритан Абазовић, Алекса Бечић или сви заједно, било му је мање битно. Знао је да су они који су га толико дуго држали привезаног за докове власти сада оставили да плута на плажи поред Светог Стефана. А ко ће други, јадо, него Американци!

Драган Стојановић

Да ли је најдуговечнији европски владар коме је и званично истекао рок трајања у другом кругу председничких избора, као политички олдтајмер стар шездесет једну годину, уговорио за себе отпремнину после одласка са престола? И ако јесте, никада неће знати да ли ће се прећутног договора држати друга страна. И ако није, учинио је све да у уговор уђе и каско: оптужио је за његов пад Русе, СПЦ и Београд.

Апсурдно је да је тим старим рефреном и започео његов силазак са Цетиња у Бечиће. Доношењем контроверзног Закона о слободи вероисповести и покушајем отимања светиња од СПЦ, покушао је да унесе још један раздор међу грађане Црне Горе, како би, уместо у своје новчанике, гледали у своја породична стабла, истражујући да ли су Црногорци или Срби. Некада ватреном Србину, поодавно ватреном Црногорцу, био је неопходан нови непријатељ како би он још једном постао спасилац. Али, нижући фиктивне непријатеље који су се ређали, постао је све усамљенији.

Човек који би тешко могао да уђе у било коју цркву а да се свеће истога трена саме не угасе, није схватао да је, покушавајући да претвори Острог у Алуминијумски комбинат, почео да скида катаракту и са очију оних који су му били склони, што због симпатија, што због интереса, што због страха. И онда су се сетили да је продао и Момира Булатовића, потом и кључни мозак његовог опстанка и његових преврата Светозара Маровића, окружујући се играчима далеко нижег ранга.

То је закономерност владара који предуго владају. Склањајући паметне и окружујући се полтронима, покушавају да себе представе вишима. У тој опсени, они заправо тону све ниже.

Али, ни после пораза на парламентарним изборима 2020. године, пошто су и његови помислили да једнога дана могу да постану Момир, Света или Душко Кнежевић, који је побегао у Лондон, дакле крај Темзе, а не у неку од вила у Подмосковљу, што је срушило илузију да га свргава Путинова екипа, није се лако предавао. Могао је да отвори свој орман и да види у њему много костура: похапшене тужиоце, руководиоце полиције, тајне службе, два нарко-клана из два засеока изнад Котора, као неке од тековина своје владавине.

Иако се чинило да је у слободном паду, Мило се показао као играч највишег ранга, рушећи посредно две владе победничке коалиције, збуњене изненадним добитком власти: експертску Здравка Кривокапића и Дританову мањинску, коју је подржавао управо Мило.

Да ли су то последњи политички трзаји двометраша после пораза од новоизабраног председника Јакова Милатовића?

Толико пута отварајући победнички шампањац, вероватно је Ђукановић оне губитничке недеље заборавио да га попије. Само на први поглед, иронија је да га је победио политички почетник. Милов пад почео је онога часа када је, покушавајући да апсолутистички влада туђим судбинама, све мање владао својом!