Нова лица

Занимљиво ми је увек када Вучић напомене да ће ускоро отићи са власти, али не због тога што ће га ови карикатурни опозициони ликови победити, већ када он буде хтео, а како он често истиче, то ће бити ускоро. Свакако, још има четири године мандата и разумљиво је ако после тога искаже жељу да се повуче и да остави неком од наследника за ког он сматра да је адекватан да дође на његово место. Лично, немам дилему да ће Вучић тако поступити, а даћу себи за право размишљање које иде у том правцу да је добро сагледао све оно што се збивало у Црној Гори на недавним председничким изборима.

Наравно, нису Србија и Црна Гора за поређење, јер је Србија бар десет пута већа, али неке закономерности у политици морају да се поштују. Мило Ђукановић је са власти отишао уз подршку преко 40 одсто бирача и то после 34 године континуираног боравка на функцијама, што председника Црне Горе, што председника Владе Црне Горе. Таман да је златом обасјао Црну Гору, а није, већ напротив прилично је девастирао, довео у безнађе, а један део грађана, посебно оних који се нису одрекли српског порекла, ужасно је дискриминисао, људи га више нису хтели. Дошле су неке нове генерације које траже нова лица. У Србији се тај процес нешто брже догађа, али Вучић је политички ветеран и он одлично зна када је време да се повуче. Познајем га толике године и оно што заиста могу за њега у свако доба дана и ноћи да кажем је чињеница да је то човек кога власт никада неће ударити у главу. Какав је био некада, такав је и данас, уз разумљиво сазревање које иде са годинама. Са обе ноге чврсто је на земљи, није га власт понела да полети у небеса, иде међу народ, ослушкује га и уме да процени када је за који потез, па и тај за повлачење прави моменат. Зато сам сигуран да га неће са власти склонити опозиција, већ ће он сам отићи, а познајући га и ту могу слободан да будем и да оценим да ће тај моменат заиста доћи врло брзо, чак можда и пре краја другог мандата.

Није Јаков Милатовић победио јер је богомдан кандидат, већ зато што су се народу у Црној Гори смучила стара лица. Дошао је неко млад, неукаљан, образован и тако лепо упакован са све машном био је виђен да столује на Цетињу. Посебно је пројектантима било битно да може подједнако да привуче српске бираче, као и крајње незадовољне оне који су се до јуче клели у Мила и ДПС. Код ових других се пројекат у првом кругу изузетно примио, јер је Милатовић апсолутно осакатио бирачко тело ДПС-а. Срби су тек у другом кругу погурали да се Мило и ДПС стровале у амбис. Да су знали Милатовићево мишљење о Сребреници и о независности Косова, вероватно му никада не би указали поверење, но то је нека друга тема.

Оно што је Мило годинама припремао и правио као антисрпски пројекат, Милатовић је у два дана изрекао, а да још није ни сео у председничку фотељу. Јасно је, то му је стратегија да до краја поједе бирачко тело ДПС-а. Са друге стране, попут искусног политичког ветерана Мило је по поразу поднео оставку на место председника партије и као одговор на нова лица у Покрету „Европа сад” и њихову жељу да му униште партију најавио је потпуно подмлађивање ДПС-а и скроз неке нове људе који ће временом покушати да врате ДПС на стазе успеха. То је дуготрајан процес, али Мило је разумео да је то једини начин да партија преживи. За разлику од Мила Ђукановића, Александар Вучић на време схвата шта је паметно чинити и да нека нова лица морају да поведу политику коју је он до сада протежирао. Да ли кроз нови политички покрет или кроз неки нови СНС, небитно је. Битно је унети нову енергију и свежу крв. Можда чак и у неком моменту отићи и неко време у опозицију, јер се кроз квалитетно деловање док си опозиција најбоље школују будући кадрови.

Све у свему нова лица на политичкој сцени су неминовност и нико није вечан. Озбиљни политичари, посебно државници, увек то имају на уму.

Народни посланик