Руку Русији

ЕВРОАЗИЈА 
Европу би могле ујединити Немачка (Француска, Шпанија, Италија...) и Русија, али по чијем концепту? На Западу, ствари не би функционисале по ауторитарном правилу путинизма, стаљинизма, царизма и сл. – а Русији, да би свој унутрашњи хаос довела у неки грађански функционални ред, потребно је много воље и времена.

Ипак, вредно је размишљања, у време када је изазовно говорити о „промени света“,. Исток и Запад су логична целина. Спој технологије, ресурса и довољно великог тржишта обећавали би буран и благотворан развој. Одмицање америчког заменио би руски нуклеарни „кишобран“, а стабилизован евроазијски простор могао би бити основ новог поретка.

Систем безбедности Запада ослоњеног на Америку заморан је за обе стране. САД приговарају због млитавог војног ангажовања и бежања Европљана од трошкова. Ове, пак, иритира ратни авантуризам Вашингтона, па НАТО личи на кола са разроким точковима. Вуку на раскрсницама „на разне стране“.

Уједињењем би се решио геополитички проблем Бжежинског, занетог зјапећим простором постсовјетске Евроазије. Три четвртине светског становништва, три четвртине свих познатих извора енергије, шездесет одсто светског дохотка, шест највећих светских економија (не рачунајући САД), шест највећих потрошача војне опреме и арсенал неколико нуклеарних сила! Бжежински је у праву када каже да ће светом владати сила која контролише мостобран тог простора.

У улогама како их је Бжежински поделио, профитер околности требало је да буду Сједињене Америчке Државе, позване да уђу у бивши совјетски простор. Препрека тој замисли – Русија. А савезник, позван да се солидарише и помогне – Европа. Идеја је да се од Русије одврате Украјина, Азербејџан и Грузија. Украјина, као пршљен европског заокружења. Азербејџан, зато што је „чеп на боци“ с нафтом Каспија. Грузија, због пролаза цеви за извлачење нафте и гаса централне Азије мимо Русије (и Ирана).

„Револуцијама“ у Кијеву и Тбилисију, Вашингтон је показао да политиком према Русији следи концепт Бжежинског. Међутим, футуристичка визија није потврђена последицама те политике. Начело слободе дезавуисано је дволичношћу америчког понашања. Могућно је да је кривац за то Буш. Везао је Америци руке ратовима у Ираку и Авганистану.

У међувремену, Европа је установила да у сарадњи с Русијом има сопствене велике интересе, енергетске и друге, и са неодобравањем прати покушај да се у Пољској и Чешкој наместе америчке ракете и радари. То јој с правом личи на саботажу њене „руске политике“. Осим тога, уз ослонац Вашингтона на страх Пољака и других од повратка под руску чизму (срећом по Србију, Југославија је спасена тог искуства!) – спречава се да се те земље ослободе трауме, рецимо постепеном обновом поверења.

Сакашвилијево бомбардовање Осетије и руско распарчавање Грузије доводе ове токове до прекретнице. Потпредседник САД Чејни, главни протагониста америчког агресивног понашања, инспиратор рата у Ираку и иницијатор прибегавања тортури према заробљеницима, није узалуд дојурио на Кавказ. Грузију теши да ће јој се помоћи. Алијева охрабрује да уђе у НАТО. Не зна се шта може рећи Јушћенку, с „трупама оранжиста“ у расколу. Али циљ је да се Русији каже – Америка се неће повући с терена којим у Медитеран протиче нафта.

Европа је под притиском да следи гест. А Медведев и Путин у искушењу даљих авантура. Цели табор руских националиста, војне и полицијске бирократије – сви елементи ауторитарне машине, противници друштвеног препорода без кога Русија не може напред, макар и са милијардама, оживели су и позивају да се не стане. Даље, на Крим!

Рекло би се, сада је и Бриселу и Москви потребан по један њихов Бжежински – да осмисле треће. Рецимо, далековиду визију усклађене игре два крила, можда без „помоћи“ Америке. У том смислу, одлично је што Саркози не полази у понедељак у Москву с претњама у ташни. То не значи да Саркози у Кремљу треба да подигне руке увис због грејања Европе. Русији треба поћи у сусрет разумевањем и перспективом – али дотле, док су њени предлози ослобођени идеја о сферама утицаја, господарењу туђим судбинама и уценама. Нови је век, доста је туђих чизама. Русија је древна, она има своје Европљане, и те како свесне потреба њеног унутрашњег преображаја. Потребна је клима која би помогла да уместо јастребова они буду на сцени. Нико није боље објаснио опасност по Русе, од „правног нихилизма“ и беспримерне руске корупције њихове државе, од председника Русије Медведева. На Бриселу је да омогући да председник има времена, и пронађе белешке тих својих сасвим недавних обећања.