Берберски споменар

У „Магазину” листа „Политика” недавно је објављен текст Рамиза Хаџибеговића под насловом „Отргнуто од заборава, бербернице – Мушки клуб с мирисом колоњске воде. Аутор пише: „Никада не можемо потпуно схватити с каквим мераком су наши преци уживали у дружењу док су чекали свој ред да седну на берберску столицу.”

Тачно. У Шапцу је живео мајстор Живан Јеремић, који је иза себе оставио три књиге. (Мислим да је уникат у нашој држави, па и шире). Прву, „Берберски споменар – 250 година берберског заната у Шапцу”, написао је с коауторима М. Васиљевићем и Драганом Филиповићем, друга је „Приче из берберске радионице” (потврда писања господина Хаџибеговића, оп. а.) а трећа – „Причи никад краја” – остала је недовршена јер је аутора претекла смрт, али сам је ипак објавио, испунивши мајсторову жељу. У предговору сам споменуо (све у вези с берберима и њиховим занатом) Нићифора Никовића, берберина кнеза Милоша, Орхана Памука, Мирка Ковача, Имре Кертеса, Абдулаха Сидрана, Дубравка Јелчића, Исака Башевиса Сингера, Добрицу Ћосића, Мигела Сервантеса и Борисава Станковића.

На књизи „Берберски споменар”, коју ми је аутор поклонио, стоји његов кредо – печат: Књига и јесте најлепши дар за сећање. А моја маленкост у недовршеној књизи „Причи никад краја” „опрашта” се речима: Иза човека остаје књига. Додао бих и неколико редова из књиге Предрага Матвејевића „Друга Венеција”: „Посао бријача није био само занат него и позив, понекад и обред... Њихов је говор био биранији од говора трговаца. Њихове су руке биле нежније од руку љубавника... Знали су разонодити, утешити,... Добили су истакнута места на позорници, у театру и опери. Чудно је да их у књижевности није било више – јер су често и сами књижевне личности. Пажњу им је посветио чак и Голдони... Росини је познавао само оне који су радили надомак театра Фениче, они су му били узор... Нису успевали у политици, премда су све знали о њој – можда и зато што су знали превише. Многи су политичари били, заправо, неостварени бријачи.”

Јован Рукавина,

Шабац