Како Кимови „гастарбајтери” раде за режим

Упркос забрани Уједињених нација, хиљаде севернокорејских радника и даље раде у Кини и Русији, пише у најновијем извештају о стању људских права у најизолованијој земљи света, које је објавило министарство за уједињење јужнокорејске владе.

Због затворених граница током пандемије короне многи „гастарбајтери” Ким Џонг Уна остали су заробљени у земљама у које су послати не да би себи и својим породицама поправили животни стандард, већ да би практично у готово ропским условима радили за владу.

На основу анкете с више од 500 радника са Севера, који су до сада успели да из иностранства пребегну у Јужну Кореју, сазнаје се да су они били дужни да за државу годишње зараде између 7.000 и 10.000 долара. Реагујући на ове тврдње Сеула, провладин севернокорејски портал „Уриминзокири” извештај о радницима на принудном раду у иностранству назвао је „клеветом и измишљотином”.

Ипак, из Сеула тврде да је режим у Пјонгјангу пронашао начине да избегне санкције и настави да шаље раднике у Русију и Кину, користећи студентске и туристичке визе. Поменуте земље су и саме помагале Северној Кореји, која се налази под санкцијама да заобилази забрану и тако дође до преко потребних девиза како би могла и даље да прети нуклеарним ракетама САД.

Када је Ким Џонг Ун прошлог лета признао независност самопроглашених народних република Доњецк и Луганск, руски амбасадор у Пјонгјангу Александар Мацегора најавио је долазак грађевинаца из Северне Кореје у Донбас, иако је Савет безбедности УН још 2017. године у склопу Резолуције 2397 усвојио забрану грађанима ДНРК да раде у иностранству како би се ограничили приходи Пјонгјанга. УН су том резолуцијом наложиле да се сви севернокорејски радници врате кући из иностранства до краја 2019. године, што до данас није у потпуности учињено.

Више од три деценије Северна Кореја шаље раднике у друге земље да би обезбедила додатне приходе за државну касу. Севернокорејци секу шуме по Русији, раде по фабрикама и ресторанима у Кини и бродоградилиштима у источној Европи. Многи су били ангажовани и на градилиштима по Блиском истоку, али и као лекари у афричким болницама.

Према проценама мисије САД при УН из 2017. године, готово сто хиљада Севернокорејаца је радило у иностранству, од тог броја педесет хиљада радника је било ангажовано у Кини и тридесет хиљада у Русији. Они су Пјонгјангу доносили годишњи приход од 500 милиона долара.

Али да би уопште могли да се квалификују за одлазак на „привремени рад” у иностранство, грађани Северне Кореје су дужни да у земљи као таоце оставе децу или родитеље, а пасоши су им одузимани чим су долазили на одредиште како би се спречило да емигрирају.

Пре него што буду послати у иностранство, владина комисија пажљиво проверава политичку лојалност сваке особе. Грађани чији су рођаци пребегли на југ аутоматски се одбијају. На рад у иностранство не могу да иду ни војни обвезници који су служили у подморничким и ракетним јединицама, јер су можда имали приступ осетљивим информацијама.

Раднике на путу у иностранство прате посебни „политички комесари”. Они су, између осталог, задужени да прегледају писма која шаљу родбини у земљи не би ли открили знаке нелојалности режиму. Када добију дозволу да оду у град у куповину, дужни су да се крећу у групама од троје-четворо како би могли једни друге да шпијунирају.

Један од Севернокорејаца који је радио као грађевински радник у Москви до прошле године, пре него што је пребегао на Југ, за „Њујорк тајмс” анонимно прича да је са својим сународницима живео у контејнерима на градилиштима или у приземљу зграда које су још биле у изградњи. Свако од њих је морао да за владу заради око 10.000 долара. Осим тога, морали су у знак лојалности да дају додатне новчане донације које су се наводно прикупљале за реновирање Кумсусуан палате Сунца, маузолеја у Пјонгјангу у којем су сахрањени Кимов отац и деда.

Други радник који је радио на Сахалину открива да су им плате чували надзорници док не дође време да се врате кући. Месечно су добијали само 300 рубаља (38 долара) како би купили цигарете.

На крају боравка многи радници су се враћали у Северну Кореју практично без велике уштеђевине, иако су на папиру зарадили између 20.000 и 30.000 долара. Упркос таквим ропским условима, постоји јагма да се оде у иностранство, јер је месечна плата радника у Северној Кореји 25 центи, наводи се у извештају министарства за уједињење владе у Сеулу.