Да је домар колеџа у Спрингфилду нашао кутије, кош би данас другачије изгледао

Два листа папира из 1891, на којима је госпођа Лајонс, секретарица Џејмса Нејсмита на Универзитету Спрингфилд (Масачусетс, САД), куцала на писаћој машини прва кошаркашка правила док јој је он диктирао, продата су на аукцији, 2010. године, за 4,3 милиона долара. Најбоља кошаркашка лига на свету (НБА) данас бележи годишњи профит од 10 милијарди долара, Стефон Кари на јесен почиње сезону у којој ће Голден стејту добити 52 милиона долара, Никола Јокић ће у Денверу имати 46,5 милиона (седма највећа плата у лиги)…

Професор физичке културе Нејсмит није имао у плану овакве бројке. Његов скромни задатак, који је као нови предавач на факултету, добио од шефа катедре за физичко васпитање на Спрингфилду Лутера Гулика, био је да преко зиме (1891/92) анимира студенте у гимнастичкој сали, пошто су се најважнији спортови играли на отвореном. Анализирао је популарне спортове тог времена (рагби, фудбал, амерички фудбал, лакрос, хокеј и бејзбол), покушавајући да нађе инспирацију и одговори Гуликовом захтеву да нова игра буде једноставна, безбедна (без контакта играча) и да се игра лоптом.

Балкон идеалне висине

Да је Нејсмит, којим случајем, радио на неком универзитету са медитеранском климом, до овог епохалног изума не би дошло. У Новој Енглеској (Спрингфилд) зиме су дуге, снежне и оштре, тако да је требало студенте (играче америчког фудбала) на неколико месеци убацити у малу гимнастичку салу и одржавати им форму. Нејсмит је имао само две недеље да смисли нову игру, али му је и то било довољно. Кошарка је рођена децембра 1891. године. Прва правила су стала на две листа папира и имала су укупно 13 тачака. Окачио их је на огласну таблу колеџа једног децембарског јутра 1891 (не наводи се датум), а два тима су већ у 11:30 часова била на терену.

Нејсмит, син шкотских исељеника у Канаду, од домара колеџа затражио је кутије ширине 46 центиметра (да играчи у њих убацују лопту), али пошто није нашао кутије, домар му је донео две празне корпе за брескве. На балконима на крајевима сале, који су стицајем били високи 3,05 метара (на тој висини је и данас обруч), закачио је по једну корпу (баскет – на енглеском) и прозвао две екипе по девет играча, са фудбалском лоптом (одабрао је њу јер је била мека и погодна за убацивање у корпе). Играла су се два полувремена по 15 минута, са пет минута одмора између њих. Кошарка је првобитно имала две речи у свом називу (баскет бал), а прва правила игре (са 13 правила) објављена су 15. јануара 1892. у школским новинама на Спрингфилду, „Тријангл”. Од тих 13 правила, 10 се и данас примењују.

Између наслова „Баскет бал” и правила побројаних једних испод других, Нејсмит је написао реченицу: игра се обичном фудбалском лоптом. Прво правило је гласило: Лопта се може бацити у било ком правцу, једном руком или са обе; друго: Лопта се може ударати у оба правца, једном руком или с обе (никако песницом); треће: Играч не може да трчи с лоптом. Играч мора да је баци с места на којем је хвата, где треба направити изузетак за човека који покушава да се заустави хватајући лопту док трчи великом брзином; четврто: Лопта се мора држати рукама или међу рукама; руке или тело се не смеју користити за држање; пето: Није дозвољено лактање, држање, гурање, саплитање или ударање противника…

Џејмс Нејсмит (1861–1939), захваљујући свом шкотском пореклу, био је свестрани спортиста, тако да му је и фудбал (европски) био близак. Док је смишљао нови спорт у глави му је била игра из његовог детињства проведеног у Алмонту (Канада), „патка на стени”, у којој деца каменом покушавају да оборе „патку” – камен... Доживео је да види како његово чедо улази у програм Олимпијских игара (Берлин 1936), а Светска кошаркашка федерација (ФИБА) пехар намењен светском прваку назвала је по њему. Кућа славних у Спрингфилду, осмишљена као место одавања почасти најзаслужнијим кошаркашким личностима, такође носи његово име.

Од баскет-бала до кошарке

Кошарка, која ове године слави свој век постојања у Србији, стигла је код нас крајем септембра 1923. Прву лопту донео је изасланик Лиге друштва Црвеног крста Вилијам А. Вајленд, тридесетдвогодишњи професор историје из калифорнијског града Оукланда, који је први курс кошарке одржао недалеко од Калемегдана, у дворишту Основне школе „Краљ Петар Први”.

Кад је отишао, два полазника курса, ученици Друге мушке гимназије Светислав Вуловић и Слободан Ранчић, пренела су конструкције кошева прво у двориште породице Вуловић у Господар Јовановој, а затим у Другу мушку. Непуну годину после Вајлендовог одласка, њих двојица су превели и објавили кошаркашка правила, прва за која се зна да нису на енглеском. Штампана су на ћирилици, с латиничним насловом „Basket-Ball” и ћириличним поднасловом – По најновијим американским и француским правилима израдили С. Р. и С. В.

Родитељи књижевника Милорада Павића, Зденко и Вера Павић, као виђенији „спортски радници” у Београду и Краљевини Југославији, много су допринели развоју кошарке у нашој земљи. Зденко је 1939. објавио званична кошаркашка правила, са насловном страном на којој се први пут у некој књизи у Србији помиње реч кошарка (ту реч смислили су пионири загребачке кошарке, 1932). Испод наслова „Кошарка” налазе се двојица играча у соколским дресовима у скоку за лопту, а између њих судија (постоји мишљење да је тај судија аутор лично), док ниже стоји: „Баскетбал – Званична правила за XII олимпијаду”. На самом дну стране – Издаје: Fédération Internationale de Basketball Amateur (ФИБА).

Много година касније, генерални секретар Фибе, Бора Станковић, причао је зашто се заљубио у кошарку…

– Треба истаћи основну филозофију кошарке, где је циљ – гол (кош) хоризонталан а не вертикалан као у осталим спортовима (фудбал, рукомет, ватерполо, хокеј...) што захтева сасвим другачији начин постизања тог циља. Не као у фудбалу, где се циљ често постиже снагом ударца или продора, већ посебном вештином шута или полагања, без снаге. Због тога никада нисам волео закуцавања у кошарци која, на жалост, толико одушевљавају гледаоце. У игри пет против пет, на релативно скученом терену, кошарка је у старту била замишљена као игра без додира. Пошто је немогуће да не дође до контакта, правила су сводила додире на минимум, што је касније погрешно довело до назива „игра без додира”. Поврх тога, циљ у кошарци је постављен врло високо. Та висина (3,05 метара) усвојена је стицајем околности, пошто је толико био висок балкон у гимнастичкој сали у Спрингфилду. Корпа је после постала кош. Друга „револуција” била је скидање дна корпе, што је олакшавало посао судији који је после сваког поготка морао да вади лопту да би се игра наставила. Од тада судије нису више стајале са штапом испод коша. Онда је Нејсмит дошао на још једну генијалну идеју, да после скидања дна маркира обруч мрежицом…