На 11 километру од центра Београда, чим се Улицом патријарха Димитрија крене ка Крагујевачком путу, пред очима се укаже „бела грудва духовности” – манастир Раковица. На том месту вернику застане дах, а у мору звукова осети смирујућу тишину. Смештен између шума Пружевице и каменолома Стражевице, крај Раковичког потока овај манастир живи и опстаје вековима. Рушен и затиран, дизао се из пепела и опстајао упркос свему и свима. Као да га све ове године чувају архангели Михаило и Гаврило и Богородица, којима су посвећени храмови у комплексу манастира.

Када је тачно изграђен не зна се ни данас. Постоји неколико верзија у којима се преплићу историјске чињенице, народне легенде… Једно од веровања јесте да га је подигао Милош Обилић, али и да је задужбина краља Милутина (1253–1321). Има и мишљења да га је зидао влашки војвода Радул Први Црни, који је владао од 1377. до 1385. године, који је по једној од верзија био ожењен четвртом кћери цара Лазара.

Оно што је извесно јесте да се име манастира Раковица спомиње у турским изворима за историју Београда (1476–1566) др Хазима Шабановића и у путопису Феликса Петанчића из 1502. године. Како ни година зидања није баш потпуно позната, тако је и место где је првобитно основан под велом мистерије. Према једној верзији манастир је првобитно изграђен више села Раковица, поред старог Крагујевачког пута. На том месту и данас постоје остаци црквишта – хумка, руина и камени стуб од часне трпезе. Предање каже да су пред најездом Турака који су надирали од Крагујевца иконе из тог манастира саме, преко ноћи, долазиле на место где се сада манастир налази. Због тога су калуђери напустили стари и подигли нови манастир, и то на месту где је, сматра се, била Црква Превелика. Према подацима који се могу наћи у турским изворима из 1560. године стоји да се манастир Раковица налазио код села Хрчин (садашњи Врчин). Али постоји још једна локација где се налазе остаци црквишта где се народ већ годинама окупља када су и манастирске славе – о Великој Госпојини и за Аранђеловдан. То је место на брду изнад „Икее”.

Манастир је тешко страдао више пута, нарочито у току 18. и 19. века. Турци су га палили, калуђере протеривали, чак и вешали, али је богомоља опстала. Централно место око кога се манастир свијао је Црква Светог архангела Михаила, чији се период изградње везује за време између обнове Пећке патријаршије (1557) и Велике сеобе Срба (1690). Свој данашњи изглед добила је 1862. године, када је игуман Јосиф Требињац надзидао храм за цео метар, продужио кубета, кров покрио плехом, а на патос ставио мермер.

Поред ње у порти манастира налази се и црква Успења Пресвете Богородице, конаци (Платонов, Љубичин и Хаџи Рувимов). На улазу у порту је смештена Црква Светог Николаја Мирликијског, а на једном од брда Црква Благовештења.

Велику помоћ у обнови манастира пружили су Обреновићи. Прво кнез Милош и кнегиња Љубица, затим Михаило и Томанија Обреновић, жена Милошевог брата Јеврема. Обреновићи су редовно овде празником и недељом долазили на службу. Због тога је Раковица називана дворским манастиром. Од свих Обреновића за манастир је највише била везана Томанија. Она је финансирала изградњу једног од конака, као и звоника, икона, кандила и завештала легат за одржавање манастирске цркве. На крају је манастир постао и маузолеј Јевремове породице. У манастирском дворишту сахрањени су Јеврем и Томанија Обреновић, њихови наследници (два сина – Милош и Никола, седам кћери – близнакиње Јелена и Симка, Анка, Екатарина, Стана, Алексија, Љубица и двоје унучади – Љубица и Јован). Ту је сахрањен и генерал Миливоје Блазнавац, муж Катарине Констатиновић, Јевремове унуке.

Уз северни спољни зид цркве архангела Михаила и Гаврила 1910. краљ Петар Први Карађорђевић подигао је споменик војводи из Првог српског устанка Васи Чарапићу. Гробница је рад архитекте Косте Јовановића. На западном зиду храма налази се плоча са именима погинулих ратника 1912–1913. године. Са јужне стране цркве налазе се гробови Наума Ичка, трговачког конзула у доба кнеза Милоша и првог власника кафане „Знак питања”, али и Симке, Јевремове, кћерке. Уз северни зид цркве сахрањен је и заслужни архимандрит Јосиф Требињац. У малом парку између цркве и винограда налазе се две гробнице – гробница првог патријарха обновљене српске патријаршије Димитрија Павловића (1846–1930) и у народу омиљеног патријарха српског Павла (1914–2009). Оба патријарха су на овом месту сахрањени по личној жељи. Гробови патријараха постали су место ходочашћа верника.

Испред улаза у порту смештена је зидана чесма, рад архитекте Јована Илкића, док се преко пута манастира и Раковичког потока налази капела Свете Петке или „Светиња” са извором воде коју верујући сматрају лековитом.

Повеља Петра Великог

У манастирској ризници чувају се вредне графике, иконе, старе књиге и предмети настали у току 18. и 19. века. Ту су и повеља коју је Петар Велики, руски цар, 30. јуна 1701. због заслуга у руско-турским преговорима даровао раковичком игуману Григорију, честице моштију великомученика Прокопија, Теодора Тирона, Светог Нектарија Егинског, Светог владике Николаја, али и Часног крста, коју је у манастир из Свете земље донео патријарх Герман.

Прва монашка школа у Србији

У манастиру је од 1905. била организована прва монашка школа Србији која је радила све до 1932. У њему је била и иконописачка школа. Овде се замонашио владика Николај Велимировић и место је где су Немци патријарха Гаврила држали у заточеништву. У периоду од 1949. до 1958. године овде је била смештена Београдска богословија, једно време и болница, након чега постаје женски манастир.