Грмеч, турбо камин и НАТО

Слушао сам пажљиво председника Вучића у Сомбору на обележавању 24. годишњице НАТО агресије. Изузетно храбар, одважан и реалан говор. После окончања рата у Босни ја сам остао без куће за одмор коју сам градио четири годишња одмора. И није за упоређивање с онима који су после „Олује” или НАТО бомбардовања остали без огњишта. Или са Србима из околине Босанског Петровца, којима су усташе 1941. године запалиле све куће, па и мојим родитељима. Али је заједничко по Цвијићу „Живот је да се добро утроши”, а ту спада и моја жеља да у родном крају имам кућицу за уживање.

Радозналима, током градње кућице на Грмечу, објашњавао сам како кућу зна свако да направи. Али камин, још турбо камин, е, па то је велика вештина. Пре поласка у школу, сестрина унука написала ми стих. „Ено тамо, поред шуме, и извора, на зеленој трави, Шпиро себи кућицу прави. У глави му стотину мука, важно је, не боји се ни медведа ни вука.” Из литературе сам сазнао да се код класичног камина само 25 одсто енергије задржава у просторији. Мој циљ је био да направим турбо камин. И успео сам. Отклонио сам највећу ману камина –да греју груди, али не и леђа. Мој камин од ватросталног нерђајућег челика из коморе коју догрева пламен, шаље топао ваздух у наслоне за удобно седење испред камина. То се постиже маскираним цевима кроз које пролази топао ваздух – зато је турбо. А машту уживања уз камин разбуктала ми једна анкета спроведена међу младима. Упитани шта би урадили ако би којим случајем постали богати... скоро сви су пожелели кућу с камином и уживање поред отворене ватре.

Проклети рат прекинуо је мој сан. Негде притајено, остала су надања.

За четири године рата, Грмеч је, као и претходних ратова, како би рекао Бранко Ћопић, непокоран. Онда се умешао НАТО... Дуго покушавам свему овоме да нађем одговор. Сабирам све добро и лоше. Све преваре и илузије. Рат и мир. Историју и географију. Живот са санкцијама и без њих. Шта је морало да се деси, а шта није... Покушавам да будем реалан и праведан. Трезан и паметан. Хтео бих за све, попут дипломатије, да нађем оправдање. Узроке и последице. Знам да и на Грмечу грмљавина престане, па се разведри, гране сунце, стиша се и ветар, па опет милина. Видљивост унедоглед, чујност као у античким позориштима. А мирис, не само озона...

Далеко у Америци, у Дејтону потписан мир. Прекоревам себе: зар ниси све ове четири године трајања рата само то прижељкивао? Одмах после Дејтона, јављају ми телефоном на Миљаковцу, избеглицама крај Бихаћа дали камионе и алат и са српских кућа однели све сем зидова, и твој камин са све димњаком. Локална ТВ станица сваки част пушта хит дана. Опера „Набуко”. Слушам хор Јевреја: „О, земљо моја, тако лепа, а изгубљена... Сећања пробуди у срцима нашим.”

И уместо да се смирим, прокључа крв Крајишника. Не знам да ли ме ко чује, урличем.

Е, НАТО, НАТО, шта нам урадисте!

Шпиро Соломун,
политиколог