Драгица Шећеровић, пљеваљска Диана Будисављевић

Стара кућа је као мајчина огрлица од које ти је топло и онда када мајке више нема. Она је неуништиви дворац у којем су заувек остала драга лица родитеља, сестара, браће, они безбрижни дечји дани, младалачки снови, радост и туга првих љубави, другови и пријатељи који су увек били уз тебе... Она је остала на адреси која се никад неће променити и на којој нас увек могу наћи.

Писао сам и много раније о породици Шећеровић и њиховој кући подигнутој 1898. години на пљеваљској Раскрсници у маниру академског еклектицизма, стамених пропорција, чији су план основе и приступни изглед осносиметрични. Јасно је да зграда има репрезентативни изглед с истакнутом лођом испод које је улаз. Стилски је тешко идентификовати, рећи ће вам то и бољи познаваоци ове области. Али, повод овог мог писања је њен последњи становник из породице Шећеровић, госпођа, ама баш права, а и много више од тога – Драгица Лаза. Шећеровић, једна од четири ћерке познатог и угледног трговца Лазара Шећеровића (1858–1941), који је с братом Ђорђем и изградио ову кућу, о чему и данас стоји на кући урезана плоча с њиховим именима и годином градње. Драгица је била удата за Драгишу Перуничића из Ужичке Пожеге, који је једно време био срески начелник у Пљевљима.

Кад су италијански фашисти заузели и успоставили власт у Пљевљима, крајем маја 1941. у кућу се уселио главнокомандујући генер. Бироли Еспозито с пратњом и ту боравио све до капитулације Италије, септембра 1943.

То ће послужити послератној власти да преко тадашњих „друштвених мрежа”, тј „радио Милеве”, активиста АФЖ, Народног фронта, Црвеног крста и сл, идући од куће до куће, вршећи уписе и прикупљајући чланарине, шири пропаганду и лажи, које нису мимоишле ни Драгицу, коју су називали љубавницом злочинца Еспозита – лаж у коју ниједан Пљевљак никад није поверовао. Јер Драгица је била жена високих моралних и свих хуманих вредности. Била је тада разведена с двоје одрасле деце, сином Ђорђем и ћерком Маријом Неном, високо образована, посвећена породици и хуманим активностима у Колу српских сестра и поред тога увек на помоћи невољнима, пре и за време рата. Али, хајде да о томе не дајем ја истину, већ сам о томе писао, па цитирам део онога што је у својој књизи „Свједочанства једног времена” написао мој многопоштовани Радомир Матовић (1932–2021) скојевац, изузетни привредник и спортско-културни посленик, друштвено-политички активиста, чија је породица током Другог светског рата имала тешке губитке – оца, мајке, брата – а који се бавио и историјом Пљеваља. Матовић каже:

Драгица Перуничић, рођена Шећеровић, била је разведена жена, мајка двоје деце. Била је то права госпођа која живи у изобиљу, али умереног понашања. Изузетне лепоте и физичке грађе. (Све то је ваљда и давало повода за олагивања, јер по нашем, за распуштеницу и удовицу ретко се лепог говорило... прим. В. Б.) После развода живи у родитељском дому, кући изузетне архитектуре. И данас, ова кућа плени својом посебношћу. Није баш случајно окупатор њу бирао за генералов стан и кабинет. Према причању („радио Милева” подвукао В. Б.) генерал је био до ушију заљубљен у Драгицу. Нису они, попут неких, то јавно демонстрирали. Никада није доказано, изузев појединих пакосних нагађања, да је Драгица злоупотребила ову везу, да би некоме напакостила, издала и сл. Напротив, има доста примера (много, прим. В. Б.) да је спасила, помогла, па и онима којима се у то време тешко могло помоћи. У Црљеничком случају, више него сигурно, својски интервенише код генерала који је прекинуо масакр...

Овако то пише „друга” страна, шест деценија касније, има истине, али не много онога, о чему и данас могу посведочити потомци оних који морају захвалити Драгици Шећеровић што су живи, што им се породица одржала. Па кад дођу на Раскрсницу, десно се прекрсте и помоле Цркви Св. Петке, а лево кући Шећеровића (сада Завод за запошљавање).

Знајући шта је све може снаћи, после рата одлази 1943. у Италију. Тамо јој је Еспозито саопштио:

„Госпођо, ја овде спасавам своју главу. Ништа вам не могу помоћи!” (Казивање Душка Н. Рабреновића, који је у Америци посетио Драгицу и сина јој Ђорђа Ђока Перуника.)

Вредна, паметна, образована, одшколовала је децу и почетком шездесетих одлазе у Америку, где је преминула у дубокој старости. Син Ђорђе Ђоко био је угледни директор једне од највећих банака у Њујорку, а ћерка Нена професорка.

Најмање чиме би завичај могао да јој се одужи била би спомен-плоча са кратким текстом: „Овде је рођена и живела госпођа Драгица Л. Шећеровић, чијим доброчинствима су спасене стотине невиних Пљевљака током Другог светског рата. Хвала јој.”

Нека ове редове, негде на небу, међу праведнима, госпођа Драгица прими уместо свеће, за покој душе и опрост за увреде које су јој нанесене.

Војкан Т. Бојовић,
Београд