Пост скриптум Зорана Т. Поповића

Панчево – „ Мора  много да се ради, свакога дана, као да се иде на ’прави’ посао”, причао је децембра 2019. године за „Политику” један од наших највећих  савремених сатиричара, Панчевац, Зоран Т. Поповић, поводом изласка његове последње књиге „Дођох, видех, пребегох”. Годину и по после, Зоран је преминуо, али је за собом оставио на стотине  афоризама, сада сабраних у књизи „Пост скриптум”. Тог посла се подухватио његов пријатељ, такође угледни афористичар Александар Чотрић, на сталној „вези” са Поповићем, те се међу корицама нашло пет стотина афоризама, хронолошки поређаних, онако како су му од Зорана стизали. Реч је о афоризмима који нису публиковани у његовим књигама, али јесу у новинама, часописима и на његовом фејсбук профилу.

 – Зоран је писао свакога дана, понекад је за један исписивао и неколико десетина „монументалних минијатура”. Иако, тематски сасвим разнолики, јер он је говорио и о политичким темама, о спорту, мушко-женским односима, хумор је оно што их повезује.  Један доброћудни, врцави, раскошни хумор какав неко добије само као божије надахнуће. Све друго, у писању се и може научити и савладати, али дар за хумор имате или немате. Само неколико аутора у афористици краси особина да могу да измаме осмех читаоцима у тој мери, као што је то Зоран чинио – напомиње за „Политику” Чотрић, приређивач и аутор предговора књиге, уверен да би Поповић био поносан овим издањем. Најпре чињеницом да је њен издавач Градска библиотека Панчево, а да су илустрације дело још једног његовог сарадника карикатуристе Николе Драгаша.

Зоран Т. Поповић је сатири допринео не само писањем, већ и посвећеним радом са децом која су подстицана да стварају литерарне и ликовне радове. Његовом заслугом заживео је у Качареву и Међународни фестивал хумора и сатире „Жаока”, који је у свом десетом издању, прошле године, установио награду  са његовим именом, намењену најбољим афористичарима, који пишу за најмлађе.

Један од Зоранових узора био је велики пољски сатиричар Јежи Лец, који је говорио да је „реченица највећа књижевна форма”. Поповић је више од четири деценије писао ову најкраћу, а највећу књижевну форму и био чаробњак у баратању речима. Ако бисмо фудбалским речником то формулисали – оно што је Меси у фудбалу, то је Зоран био у афористици – са том способношћу дриблинга духа на малом простору и врло прецизан у изражавању. Писао је и о неким темама о којима други нису, па није случајно што се у једном панчевачком ресторану, на менију „налазе” и Зоранови афоризми. И заиста они јесу, с једне стране прави деликатес, а опет папрени, љути, забиберени –  дело мајстора да  много тога каже у мало речи. Вреди на овом месту навести и Зоранова размишљања о животу и смрти, преточена у афоризме „Смрт успорава старење”, „Човек увек умре пре времена” и „На крају сваке реченице и живота  дође тачка”. Додали бисмо, после одласка Зорана Т. Поповића долазе три тачке... како би он то рекао „Епитаф: Одмах се враћам”.