Срби ће спавати к’о заклани

Сански Мост –За неколико идућих година Срба би у Сарајеву могло бити више под земљом него ли над земљом, каже за наш лист Славко Јовичић, посланик у Парламентарној скупштини БиХ, алудирајући на нерешену судбину више од пет хиљада Срба који су, током рата, нестали, мучени и убијени, а потом покопани у масовне гробнице, у Сарајеву.

У главном граду БиХ пре рата је живело око 160.000 Срба. Првих пет-шест поратних година у град под Требевићем вратило их се веома мало, да би их данас у Сарајеву било нешто више од седам хиљада.

– У Сарајеву су данас остали, да из њега нигде не иду, само Срби окупљени око Златка Лагумџије, Богића Богичевића, Мире Лазовића, бошњачког генерала Јована Дивјака, те Мирка Пејановића, Светозар Пударића... У Сарајеву других Срба и нема. Нема их ни у државним, кантоналним и општинским властима. За Србе су резервисана само радна места деминера где се и најчешће гине и где иде само онај ко мора... Дискриминација је то због које би, идући попис становништва, Сарајево могло дочекати без Срба. То је изгледа и циљ политичког естаблишмента са Башчаршије, тврди Јовичић.

Тачних података нема, али према информацијама бројних избегличко повратничких организација и удружења, у избеглиштво је, из места у Федерацији БиХ поново отишло више од педесет хиљада Срба.

Из дрварске, босанскограховске, гламочке и босанскопетровачке општине у избеглиштво су се поново отиснуло око две хиљаде српских повратника. Наравно да нико неће признати да је то смишљен план, али је сасвим извесно да је штошта, чак и законом, регулисано само да би се Србима из руку избило све што би их могло задржати на дедовини.

– Ливањски и не само овај кантон на територији Федерације БиХ, од општина је „отео”сву власт. Данас општине „газдују” једино дечијим вртићима и комуналним предузећима. Све остало, дакле шуме, телекомуникације, електродистрибуција, инвестиције... сконцентрисано је у Ливну где се и „кроји капа” српским повратницима, каже Урош Макић, председник Регионалног удружења избеглица, расељених лица и повратника БиХ.

(/slika2)– Предузећа су нам отели одмах 1996. и то по приватизационим законима које су писали они који данас газдују свим ресурсима у дрварској општини. Сви привредни капацитети, у којима је пре рата радило око пет хиљада Дрварчана, у рукама су само једног газде, Маријана Филиповића, који је српским повратницима, годинама затварао врата својих фирми у Дрвару. Чак и онима који су стварали његове данашње фирме, истиче Јово Бајић, председник Удружења незапослених Дрварчана.

Из места у средњој Босни у избеглиштво је поново отишло десетак хиљада српских повратника. Највише из бугојанске и зеничке општине.

– Није ту било никаквих притисака да људи оду. Али притисак, само друге врсте, је и ако ти поруши све што си имао и муком стицао пре рата, ако ти затвори врата до свих радних места, ако ти, на твом земљишту, врше откоп руде или подигну депонију смећа за одлагање отровних ствари... Због свега тога Срба више нема, а нити ће их више икада бити у бар стотинак насеобина у средњој Босни, каже за наш лист Војислав Милишић, председник Асоцијације удружења расељених лица и избеглица Републике Српске.

Српске повратнике у подгрмечка места поново у избеглиштво терају спискови са именима ратних злочинаца. Само у Санском Мосту је бар дупло више џамија него ли их је овде било пре рата. Уз све то, у овом граду је до сада одштапмано десетак спискова са више стотина имена Срба који су, само Бошњаци то тврде, починили ратне злочине. У „Санским огњиштима” кажу да је, за десет повратничких година, због тога, али и ради још штошта другог, родни крај напустило више хиљада повратника у места Подгрмеча.

Првих поратних година у Санском Мосту било је и претњи чак и ликвидацијом сваког Србина који се врати у град на Сани.

„Ако се Срби врате у Сански Мост спаваће вечним сном к’о заклани... Како те сподобе имају образа доћи на своја гробља када знају како изгледају наша мезарја у њиховој Републици Српској, питао се, у једној од својих емисија, директор и власник Радио Бостона у Санском Мосту, Сенад Кубат.

Славиша Сабљић