Петорка из Санкт Петербурга

Ретки ансамбли које имамо прилику да слушамо код нас праве први отклон овогодишњег Бемуса ка популарнијој, ведријој, забавној музици. Петорица музичара у Брас ансамблу солисти су Филхармоније из Санкт Петербурга, изванредни музичари који се поигравају са својим инструментима и чије извођење сеже до немогућег. Све што они изводе на ивици је чуда, али и на ивици параде, вашара, добре забаве и – циркуса. У најбољем смислу речи.

Шта очекивати од хиљадите прераде за разне инструменте и саставе од "Слика са изложбе" Модеста Мусоргског? Нови, бизарни аранжман за пет дувачких инструмената који повремено звуче пискаво као сирене, а повремено племенито као виолине, уз пратњу дубоких басова тубе која и представља темељ ансамбла. Конкуренција Морису Равелу као оркестратору је (пре)велика, но не значи да се не треба окушати, како је то учинио Александар Осколкоф у својој обради. Али, није речено и да је морамо прихватити.

И управо је у томе ствар у извођењу овог ансамбла. Сва дела која они свирају су прераде, наравно одличних композиција, одавно високо валоризованих и у историји и у музичкој пракси ("Ноћ на Голом брду" Мусоргског), али нека не будем превише патриота ако кажем да су најозбиљније и најпотпуније звучала дела управо писана за овај ансамбл, Три словенска мадригала (1982) и Брас квинтет бр. 2 (1991) нашег композитора Ивана Јевтића.

Мадригали су кратке и ефектне композиције, али промишљене, без претеране параде, без карикатуре, у одмерености различита три карактера и "лика" музике. Квинтет нивелише односе међу инструментима, користећи их у њиховим оптималним регистрима, бојама и звучањима, у тематици која је инспирисана и у фактури која је неокласична. Прегледност, јасноћа, хитрина и размах брзих ставова као и кантилена у лаганом, трећем ставу, указују на несумњиве високе вредности дела, па и на чињеницу да га музичари из Санкт Петербурга овом приликом нису представили само из куртоазних разлога.