Трепча је срце Србије

Још су стари Грци темељили своју мудрост и филозофију на свакојаким питањима и разговорима, док су Римљани своје право и реторичку вештину заснивали на одговорима и слушању.

Свакако да нас питања окупљају, разговори уједињују, док нас одговори удаљују и упућују на слушање. Тако се збивало и током миленијума и са храбрим и слободољубивим Србима, тешко су постизали договоре, а за испуњење договореног гарантовали су главом. Тако је било и надамо се биће и поводом питања српске јужне покрајине Метохије и Косова.

Иако је протекло скоро четврт столећа од када су САД са својих 18 вазала сабраних у војну алијансу НАТО, противно Повељи УН, без сагласности Савета безбедности, извршиле, после Другог светског рата, најбруталнију агресију на СР Југославију, чланицу Уједињених нација 1999, до данашњег дана „нисмо сазнали истину до које нам је стало о мотивима агресије, а били смо свесни да када сазнамо праву истину, она неће имати велики значај”, поентира један од говорника на већ традиционалном округлом столу под називом: „Агресија НАТО – 24 године после”, одржаног у Дому Војске Србије у Београду, 23. марта 2023.

Овај важан догађај, између осталих, забележио је и наш угледни лист „Недељник” на скоро пет страница са заједничком фотографијом свих седам реторика под насловом: „Сумрак ’демократског’ Запада” и наднасловом „Топуз препун нечовјештва”. Нажалост, шира јавност и даље је остала ускраћена за праву истину о „мотивима ове агресије”, а садржана је у говору „из главе” једној од реторика на овом округлом столу, што је иоле пажљивији читалац из горње забелешке могао лако да запази.

Уосталом, ево почетка тог унапред несроченог излагања, које се може чути и видети из аудио- визуелног записа како следи:

„Помоз Бог другови, а видим да (овде) има и другарица. Ово је (само) симболичан позив, пре свега шефу државе, нашем актуелном, Александру Вучићу, да испред свих обавеза које има, а нису мале, стави и обавезу под бројем један, значи да изнађе модусе, методе и начине како да оствари слогу и јединство међу, не само српским народом у Србији, него и у расејању, и свих грађана Србије, јер нам је то најпрече... Ми и дан-данас, и после 24 године, опростите ми (на изразу), али тумарамо. Шта је узрок? Урок су САД. Кажу да је то НАТО. Какав НАТО? Нула! То су само, да будем блажи, сателити Америке, која је пре тачно 80 година донела свој паклени план ’Велика област’ о потчињавању (по могућности) целог света потребама њене привреде... Саставни део је и донедавно тајни докуменат под шифром БПС број 23, где Џон Кенан, ранији пацифиста, дословце наглашава: ’Ми имамо око 50 одсто светског богатства, а само три одсто становништва. Наш највећи задатак у послератном периоду је да престанемо са расправљањем о нејасним и нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације. Ускоро ћемо морати наступити непосредно с позиције силе.”

Америка се и дан-данас држи тог плана, а представља планско и систематско пљачкање других држава, које као вазали на то „добровољно” пристају, или држава које нису кадре да се одупру поробљавању путем такозваних обојених револуција а насупрот томе не пада јој на памет да од тог плана добровољно одустане.

А ко је стао (након 80 година) мачку на реп? Путин. Каже – немојте даље да нас замајавате.”

Да је основни мотив агресије САД на СР Југославију 1999. пљачка и даљи продор у том циљу на Исток, потврђују и наредне чињенице.

Свега недељу дана након што је „Политика” објавила вест: „И последњи знак живота у Трепчи је угашен” (термоенергана је престала са радом, рекоше због недостатка угља са оближњих Обилића копова), преузео сам кормило овога „Титаника”. Све се то догађа у време најдрастичнијих економских санкција које је Америка увела СР Југославији још 1992., а баш тих дана је ступио на снагу и трећи обруч санкција, када је преко 4.500 запослених послато на неплаћени, односно принудни одмор, без наде за повратак, као и блокиран рачун комбината. Међутим, догодило се скоро немогуће. Након нешто више од две године у Министарству за националну економију у Атини 5. маја 1997. са грчким партнером је потписан највреднији и најзначајнији уговор, не само у дугој историји „Трепче”, већ и „највећи појединачни послератни (СФРЈ) извозни посао” (Момчило Цемовић) у вредности од преко пола милијарде долара, што се данас у вредносном изразу ближи једној милијарди. То је омогућило даље стабилно самофинансирање „Трепче”, што се одразило и на број запослених који је у том периоду учетворостручен и достигао је цифру од 16.500.

Тада је то био догађај од прворазредног значаја за све учеснике. Акције грчког партнера на лондонској берзи су вртоглаво расле што је и комбинат соколило.

Недуго потом Роберт Фиск, новинар лондонског „Индипендента”, чувени репортер са блискоисточних ратишта, стиже у радну посету у дирекцију „Трепче” у Звечану, и након разговора са генералним директором добија сагласност да у пратњи шефа кабинета уђе у најстарији (1303 г.) и најдубљи рудокоп од укупно 14 рудника, колико их је тада радило у саставу „Трепче”, рудник „Стари трг”.

Дубоко у његовој утроби, вертикално до 1.200 метара, испод косовске висоравни, натопљене крвљу српских родољуба и њихових непријатеља, сада обрасле косовским, као крв црвеним божурима, налази се трезор државе Србије и њеног „аутократе” Слободана Милошевића, каже овај ратни хушкач шаљући у етар рапорт на адресу матичне куће у Лондону под насловом „Злато за које су Срби спремни да убијају и гину” са фотографијом џиновске рударске машине испод које стоји наслов: „Дубоко у ’истинском срцу Косова’: злато, сребро и други вредни метали копају се у ’Трепчи’ још од римских времена”, који је објављен у 437. броју „Индипендента” од 21. јуна 1998. свега девет месеци и три дана пре почетка агресије САД 1999. на нашу државу и њен народ.

Очигледно да је овај рапорт био црвена марама за Америку.

И после 24 године од агресије и непобитних чињеница о мотивима, нажалост и у домаћој и светској јавности и даље се чују стереотипне и укалупљене, а често и јалове расправе о правој истини о мотиву америчке агресије. Одговор се налази у њиховом злокобном плану такозвана Велика област, чија је доктрина у потчињавању целог света ради пљачке.

Рачак 15. јануара 1999. и Рамбује 6. фебруара 1999. су само алатке у безочној пропаганди да се светска јавност припреми за циљани злочин. А што се тиче ширења демократије на амерички начин, планетарно је већ познато. Ови догађаји су само окидач за почетак агресије.

И још нешто о мотивима Америке.

„Политика” је из пера свог дугогодишњег новинара и једног од њених уредника Слободана Кљакића у репортажи под насловом „Рат за косметско рудно благо”, још 13. новембра 2011. након нешто више од једне деценије од агресије обавестила ширу јавност о мотивима Америке за спроведени злочин (Америка не мрзи Србе, јер смо уосталом били савезници у оба светска рата, с тим што више воле себе и своје интересе) и о податку до којег су дошли Соросеви лешинари, да само рудно благо у јужној српској покрајини на Косову и Метохији износи и до хиљаду милијарди долара. А шта је са осталим богатством? (воде, шуме, радна снага – људи, птице косови).

„Пре него што је почела агресија НАТО-а на СР Југославију, Новак Бјелић, директор комбината ’Трепча’ изјавио је: ’Рат на Косову је око рудника, ништа друго. Ово је Србија. Ово је српски Кувајт. Косово је срце Србије. Поред овога, Косово има 17 милијарди тона резерви угља.’ Његове речи изгледа да је мало ко хтео да чује”, закључује овај новинар.
 

Генерални директор „Трепче” током последње деценије 20. века