„Неправедни” Мицотакис према Србији

Пише: Јоргос Харваљас

Није прошло ни пет месеци од мог текста под насловом „Хоћемо ли сада да продамо и Србе?”, а чини се да се пророчанство нажалост остварује. Приликом недавног гласања о приступању Косова и Метохије Савету Европе, Грчка је први пут – за разлику од Кипра који је гласао против – изабрала непоштени пут уздржаности. Кирјакос Мицотакис се показао способним за ову бесрамну „неправду” према нацији – можда јединој на планети – са којом Грци имају братски, а не само пријатељски однос.

Написао сам у том чланку, који је преведен на српски језик и објављен у медијима суседне државе, да су у два светска рата Грци и Срби, раме уз раме, заиста стајали на правој страни историје. Као и што су, за разлику од осталих Балканаца који су великодушно нудили своје услуге Рајху, били они народи који су непрестано били трн у оку империјалне, а касније нацистичке Немачке.

Грци воле Србе и то су доказали када су Срби крајем 90-их, беспомоћни и изоловани, позвани да бране своју отаџбину од УЧК пљачкаша и савремених НАТО варвара који су их без милости бомбардовали. А Срби, са своје стране, никада нису заборавили ову помоћ. У то сам се својим очима уверио када сам у време југословенске кризе неколико пута био у Босни и на Косову и Метохији. На граничним прелазима чак би и најпрекаљенији, барутом опрљени српски ратници нагло смекшавали угледавши грчки пасош. Лица би им се буквално озарила. „Уђи и попиј једну шљивовицу, рекли би ми. Јер да није било вас Грка, ми бисмо уместо бензина стављали угаљ у кола...„

За Србе је данас питање Косова и Метохије егзистенцијално питање. Осим што бране колевку свог историјског и верског наслеђа, одржавање међународног статуса „непризнавања” косовске хибридне државе једино је оружје одбране од албанског експанзионизма који непрестано показује зубе на Балкану.

Данас постоји само пет држава чланица ЕУ које не признају Косово као суверену и независну државу. Међу њима је Грчка, и наравно Кипар, из разумљивих националних разлога.

Међутим, грчки став је почео да показује напрслине, иако су „премијер” и „председник” пљачкашке државе, која је недавно – уз охрабрење Немаца и Американаца – такође поднела захтев за чланство у ЕУ, више пута фотографисани са гравурама „Велике Албаније” која сеже до Превезе, укључујући и Крф!

Уместо да их доведе у ред због неслане шале о „Великој Албанији”, Мицотакис не пропушта прилику да кокетира са безобразним Рамом, док је, без икаквог разлога, број посета грчких владиних изасланика Приштини повећан. Од Пациса (народни посланик Нове демократије недавно оптужен за корупцију) до Мендонијеве (министарка културе у Мицотакисовој влади).

Написао сам у том чланку прошлог децембра да би, ако размишља о промени стабилне грчке политике непризнавања Косова како би се додворио Немцима, Мицотакис починио национално понижење и невиђено непоштовање према осећањима огромне већине грчког народа. Баш као што је урадио и са испоруком оружја Украјини. Истовремено би, међутим, успео да неповратно поремети односе са јединим савезником у запаљивом балканском суседству.

Премијерка Србије је, чувши вест о грчкој „неправедности” у Савету Европе, отказала учешће на форуму у Делфима, провинцијској верзији грчког Давоса који је полузваничне природе јер се одржава под покровитељством председника Грчке. Готово у исто време српски специјалци отказали су учешће на међународној војној вежби „Орион” у организацији грчког министарства одбране, док је председник Вучић огорчено говорио о земљама које су непријатно изненадиле Србију њиховим понашањем приликом спорног гласању. Министар спољних послова Ивица Дачић је, у твиту са и те како смисла, захвалио бившем колеги Катругалосу и Сиризи што су се заузели другачији став од Мицотакисове владе.

Ко уме да чита ове потезе схвата да је узнемиреност Срба веома велика. Оно што остаје нејасно јесте какву је компензацију и корист господин Мицотакис обезбедио за овај заокрет. И за чији рачун? Грчке или његов лично?

Опште је познато да су Немци по сваку цену заинтересовани за интеграцију Косова у европске колективне структуре, јер сматрају да то служи њиховим геостратешким тежњама. Једно од главних питања које је новинарка Дојче велеа поставила Алексису Ципрасу током  његове недавне посете Немачкој било је да ли ће, у случају да постане премијер, признати Косово! Ципрас је општом формулацијом избегао замку, али се чини да је актуелни премијер дао обећања немачкој, а можда и америчкој страни, која је такође заинтересована за европску перспективу свих Албанаца.

Остаје, међутим, питање - којим тачно кодексом вредности се у европским структурама може промовисати кандидатура једне скрпане државе, скровишта за трговце дрогом и других криминалних елемената. Каква је то Европа која жели да интегрише непокајане УЧК-овце, ситне лопове и изгреднике? Којим тачно идеалима Европска унија по мери Берлина треба да служи?