Кутлаче су се прво користиле на жртвовању код старих Римљана

За разлику од кашике период када је настала кутлача је период римског доба, односно период од пре више од две хиљаде година. Настанак кашике, и њене варијације, везује се за период када цивилизација није ни постојала, односно за период од пре неколико хиљада година. Дизајн кутлаче из доба када је настала била је дугачка танка дршка на чијем је крају била кашика која је личила на шољу. Симпулум, или симпувиум је била кутлача која се у римском добу користила на жртвовању за прављење либација. Либација је ритуално изливање течности као даривање богу. Најчешће се користило вино, маслиново уље, млеко...

Како су Римљани владали великом територијом остављали су своје обичаје и предмете широм света. Тако је кутлача остала у Енглеској као предмет и Енглези су правили своју верзију мале кутлаче – тоди. Правила се од свих врста материјала, а најчешће од дрвета, обичног метала све до тринаестог века када се у Енглеској први пут појавио сребрни прибор за јело. У Шефилду је било креирање сребрних тодија и кутлача за сос. Због тога што је сребро био редак метал, а самим тим и скуп, сребрну кутлачу су себи могли приуштити само богати и то све до осамнаестог века.

Када је направљена супа све се променило . Кутлача је била идеална за сипање супе: дугачка дршка, посуда на крају дршке којом се може захватити врела супа и сипати у тањир. Онда је почела да се користи и за пунч, па за разне сосеве, а прављење палачинке је незамисливо без кутлаче.

Развојем употребе кутлача развио се и њен дизајн. Сребрари су правили различите кутлаче за различите употребе. Правиле су се и од биљака попут тиквица или морских шкољки.

Данас се кутлаче праве од разних легура, алуминијума, пластике, дрвета, сребра... Дугачке су од 130 до 380 милиметара. Сама величина кутлаче одређује и њену намену. Мање се користе за сосове, а веће за супу.