Магија аутомобила

„Све је у животу негде другде и тамо се стиже колима.” (Елвин Брукс Вајт)

За овај прилог није од прворазредног значаја да ли „справа која се самостално креће друмом” има свакад четири точка, по два на обе осовине. Но, најмање три су обавезна – памтим такве егзотичне аутомобиле из детињства – а и данас су веома ретки, рецимо, сећамо се жутог троточкаша из серије „Мућке”. Није пресудно ни да ли је посреди мотор са унутрашњим сагоревањем – на бензин или дизел-гориво, у новије време конструише се погон и на плин – док последњих година расте офанзива оних „зелених”, на струју, то јест на батерије које се пуне. Или све чешће хибрид бензинског и струјног агрегата.

Притом, аутомобилом управља човек или се он (пре)вози на месту возача контролишући мање или више „аутономну вожњу”. Која се још није сасвим безбедно уходала. Нећу се бавити ни генезом модерног аутомобила (потиче из 1886. године). Занимају ме једино путничка друмска возила – остављајући по страни аутобусе и камионе – као појава која одолева времену, слично фармеркама (траперицама) као одевном предмету који не излази из моде. Одговарајућим играчкама страст за аутомобилима развија се већ у раном детињству.

Шта чини магију аутомобила? Најпре, човек има потребу да се одвезе кад хоће, куда и где хоће, с ким хоће – по правилу сâм то одређује као возач кола или као путник кога вози неко други. Али је, бар до дубоке старости или предубоког џепа, односно осетног утицаја у пословним или политичким круговима, за већину пријатност да лично управља својим возилом, односно да „држи волан у сопственим рукама”.

Бар су три момента непобитна код чари аутомобилске вожње: контрола возила, правца и брзине,  смењивање пејзажа пред возачевим очима и, најзад, удобност седења за време вожње (често ниско, „заваљено”) обично праћена музиком. Било да је у питању ручна или аутоматска „промена преноса”. Многи се одушевљавају звуком мотора и када издувава гасове, фијуком ветра кроз полуотворени прозор, „цвилењем” гума, шкрипом кочница.

Но, вожња није свима одмор, опуштање. Једни возе само из навике, други из нужде. Ипак, аутомобилска аура је непомућена, превасходно оног новонабављеног. Узбуђење његовог покретања, пробања, свежине унутрашњости. Као пандан томе је обавеза свеколиког даљег стручног одржавања кола током коришћења, ради њихове оптималне исправности и релативне трајности. Аутомобил често подупире возачев его, постаје фетиш, „члан породице”. У давнашњој бриљантној телевизијској серији (из 1982. године) Здравка Шотре, „Приче из мајсторске радионице” о испреплетеним људским и аутомобилским судбинама, инспирисане професионалним доживљајима београдског аутомеханичара, песника и глумца Драгише Крунића. Маестрални Стево Жигон у једној епизоди уверљиво глуми заљубљеника у кола, педантног „перфекционисту чистоће”, који гланца ауто и улази што тише у њега у за тô издвојеној обући.

Иначе, распрострањен је порив мењања, куповања и продавања аутомобила – по типу, моделу, снази, облику, боји. Мултимилионери обично поседују истовремено више аутомобила. Неки их сâми уопште и не возе, или само ретко.

Аутомобил законски  спада у „опасне ствари” због кинетичке енергије коју носи крећући се. А у многим играним и анимираним филмовима, ауто је јунак или „најбољи пријатељ” главног лика: на пример, аутомобили Џејмса Бонда - првенствено „астон мартин дб5”,  па Нодијев ауто „Херби”, аутомобили у „Транспортеру”, „Таксију”, филму „Један човек и једна жена”...

Није реткост да у аутомобилу многи виде сурогат за дружење, прибежиште, полугу бекства, промену средине. Мноштво времена проведеног у ауту може се схватити и као израз отуђености. Бројнима је он друга кућа или канцеларија. Да ли је у таквим ситуацијама аутомобил човеков роб или је можда обрнуто?

Три мириса омамљују аутомобилске сладокусце: 1) онај некоришћене унутрашњости новог аута, сјај и опојност његове „невиности”: 2) мирис горива – бензина, редовно не и дизела, и 3) мирис усијаних гума после такозваног дрифта, клизања кроз кривину, промене правца и положаја возила у пуној брзини помешаног са спољном „риком”, односно „штектањем” које долази из његовог ауспуха. Осећај озарености јавља се и због брижљиво опраног возила, као  и услед напуњеног резервоара до врха. Тада нам се чини да ауто боље „вуче” и лакше, „течније” иде.

У контексту одушевљења аутомобилима, незаобилазна је светски популарна ауто-емисија „Топ гир”. А уз бок аутомобилских часописа, изузетно су цењене књиге о култним аутомобилима : „501 Маст кар драјв”, „Легендарни аутомобили” („који су ушли у повест....„), итд. „Љубав је као ауто: стартујеш нагло, возиш пребрзо, кочиш прекасно” (Франсоа Саган). Тек произведени типови аутомобила се обично промовишу на чувеним, особито морским или планинским локацијама, рекламирајући тиме и њих и себе. Половни аутомобили се излажу и продају на сајмовима, пијацама и плацевима. С друге стране, рентакар службе, односно изнајмљивање возила, преплавиле су свет.

Посебну љубав према путничким колима гаје клубови љубитеља одређене марке као што су „Алфисти” или одређеног модела, „фиће” или фолксвагена „бубе”. Такође, бирају се „аутомобили године” од стране различитих жирија, возача или новинара који прате аутомобилизам. Своје поштоваоце имају и олдтајмери. Сачињавају се листе аутомобилских мотора који су обележили неко раздобље, као и „попис” кола која су годинама најкупованија или најпожељнија. Било да су ценовно најдоступнија, било да су зачетници неког новог аутомобилског правца, или су својим дизајном, погоном и другим продорима направили велику или малу аутомобилску револуцију.

Аутомобил није само средство индивидуалног превоза, већ је масовни статусни симбол, редовно показатељ друштвеног положаја власника, његове платежне моћи – док нарочито припремљени и прилагођени („тјунирани”) примерци су у улози тркачког реквизита.

Све у свему, колима се савлађује простор, скраћује удаљеност. Тешко је отети се утиску да многи желе да буду виђени за воланом у покрету, али и да се њихова машина,  заједно са точковима „који лудо плешу”, чује да унеколико и застрашује околину. Што је ауто атрактивнији и скупљи тим пре. Нарочито су предмет обожавања спортски кабриолети моћних перформанси и смелих каросеријских линија. А романтична лагана вожња удвоје „са отвореним кровом” није изгубила на атрактивности. Као ни одлазак аутомобилом на камповање. Укратко, упркос огромном напретку авионског и шинског превоза, магичност аутомобила одолева времену. Он пружа савршену прилику за сваковрсна уживања, за проширивање слободе кретања човека у складу јавним поретком сваке државе и усаглашеним међународним саобраћајним правилима.

 „Аутомобил је постао парче одеће без које се осећамо несигурни, неодевени и непотпуни.” (Маршал Маклаун)

Професор Правног факултета Универзитета у Београду