Најлепших 115 квадрата Панчева

Таваницом лете крилати коњи, из углова се чује музика анђела и нимфи, трепере оживели цветови и венци. С висине гледају богиње Фортуна и Атина, блистају позлаћени, разлистали капители, пиластери, лунете… Разиграна је жива орнаментика Свечане сале панчевачког Народног музеја, који је ушао у годину великог јубилеја – века рада.

Тих засигурно најлепших 115 квадрата Панчева централни су део некада зграде Магистрата из 1883. године и посве необичне судбине, благодарећи чињеници да средином прошлог века очито није превише марено за лепоту. Штавише, богато осликана висока зона и украсно-декоративна пластика сале засметала је током израде сталне поставке, а на несрећу у доба процвата соцреалистичког поимања уметности. Збрисана је тако сликана орнаментика с три слоја белог креча и поврх свега зацементирана бронзаним намазом масне фарбе.

Благо испод креча

У музеју кажу да се дуго нагађало да испод креча постоји „нешто”. Подаци су тражени у историјском архиву у Бечу, где чувају документацију о зградама зиданим до 1870. године, из времена аустроугарске владавине на овим просторима, а онда су све сумње развејане и сондажним снимањима Републичког завода за заштиту споменика културе, која су потврдила да се испод четири слоја налазе сликане декорације.

У салу је онда ушло петоро сликара рестауратора и скеле су постављене па је почео једногодишњи поход на скидање наслага.

Овај простор заблистао је након деценија немара, незнања, заборава, из данас несхватљивих разлога. Указали су се цветни мотиви, венци, крилати коњи, анђели… позлата на капителима – фрагменти који одоздо гледано стварају утисак богатог гипсаног рељефа. Коначно, 115 квадрата има стари лик из времена настанка, по обичајима и укусу једне монархије у импозантном и ауторитативном здању Магистрата, које од 1838. године доминира централним тргом панчевачког градског парка.

Најрепрезентативнији простор Панчева дуже од века био је нетакнут, да би у време партијских комесара био прекречен. Давних дана након подизања Градске куће умешним градитељима, мајсторима и занатлијама оног времена требало је пет година да направе таваницу и зидове и мајсторски их украсе.

Ту је најпре потпис сликара Јулијуса Зајдла, за којег се сазнало из документације ондашњег Магистрата Новог Сада. Испод креча је изникло и име немачког сликара Вилхелма истог презимена, чије име се помиње у књизи рођених Миноритског манастира у Панчеву, а потом и име Франца Урла. Он је аутор гипсарских радова, а претрагом докумената у Историјском архиву Панчева сазнало се да је пештански вајар.

„Свечана сала панчевачког музеја персонификација је благостања и војне моћи Хабзбуршке монархије. Много тога о њој и том времену сачувано је и у документацији нашег и Магистрата Новог Сада, којом смо се послужили да дођемо до аутентичне слике овог простора, али и оног времена. Добили смо тако јасну слику како је сала живела, чему је служила – било је балова и градских свечаности, а казивања о њима сачувана су до данас. Свуда где је то било могуће рађен је ретуш или пак допуна. Ово је диван пример како се треба опходити према баштини, јер музеј и јесте ту да чува нашу заоставштину”, истиче историчар уметности Димитрије Јованов, кустос овдашњег музеја, наглашавајући да све што се сада може видети јесте онако како је било некада, пре више од век и по.

Некад сала за венчања, данас галерија

Причали су, на концу, људи и данас у неверици и упитаности – коме је и зашто засметала украшена свечана сала. Времешнији Панчевци тврде да је сала једном прекречена још тридесетих година прошлог века, други пут је страдала педесетих, а слична ствар, али у мањем обиму, десила се и 2012. године, када су за потребе снимања једног филма прекречени стубови и тиме додатно оштећени.

Из истих извора је и податак да је централни простор музеја годинама служио и за венчања, а данас је галеријски, али и локација већих културних дешавања у граду на Тамишу.