Усамљени вук(ови) дигиталног доба

У овим данима огромне колективне узнемирености и неизмерне туге, јасно нам је да пуцњи у децу од детета нису обично насиље. Ово брутално насиље је порука друштву. Ако га тако не схватимо бојим се да нећемо извући поуке без којих не можемо бити боље друштво.

Дечак који планирано и „мирно” убија своје најближе другарице и другове из школе изражава оне вредности које глобално друштво фаворизује: агресију, мржњу, деструкцију, цинизам, бизарности, предаторство и друштвени успех по сваку цену. Није кривац одређени ТВ програм који деца (не)гледају. У питању је друштво у коме је такав ТВ програм могућ и нормалан.

То је друштво у коме се деца забављају тако што воде своје аватаре кроз игрице у којима систематски одрубљују главе и пуцају у тела непријатеља. Из такве визуре насиље је привлачно и уобичајено. Жртва у коју се пуца преко џојстика само је број на првом нивоу игрице. Само пут до другог нивоа. Или до првог спрата. Саосећање и емпатија су нешто што та игрица не препознаје као успех. А развој моралне савести? Ко се бави тиме? Материјално понижени наставници, медији жељни сензација и лаке зараде или збуњени родитељи?

Шта је данас за децу која дигитално окружење носе у џепу: стварност или фикција? Шта је истина а шта лаж? Зато планирање масакра од потиштеног и жељног освете „усамљеног вука дигиталног доба” и изгледа као стратешка игрица – прецизно планирам кога убијам и како идем на следећи ниво, када улазим и када излазим из игрице.

Да ли родитељи и наставници довољно разумеју природу дигиталног света и модел успеха који се тамо нуди? А он изгледа као бајковити низ слика срећних, увек насмејаних, богатих, пожељних и моћних. Хибрид лажних и стварних призора живота. Пут ка притиску који код детета може створити понор између реалне и жељене слике о себи. Међутим, нека рањива деца тако развијају осећање мање вредности. Други им увек изгледају привлачније, успешније, лајкованије и срећније.

Ми живимо у друштву у коме се бришу границе између интиме и приватности и где се све претвара у спектакл. И тероризам и ручак ријалити звезде. И живот и смрт. Ако ниси део спектакла онда ниси успешан. Насиље је увек спектакл. Доказ моћи и контроле на другима. Пут у вечност и славу.

Ма како противречно звучало, дете које лаконски убија другу децу у исто време мрзи и себе и свет око себе. Бес као очајнички вапај за помоћ који овог пута нико није чуо. Зато је једна од порука друштву након злочина на Врачару да модел образовања који само квантификује децу и развија „бубалачку памет” прилично заборавља дечје танане душе. Систем у коме су, углавном, сви незадовољни из својих разлога: и наставници, и родитељи, и деца.

Деца која су извршила злочине у школама, према америчким истраживањима, обично су била жртве злостављања, породичних сукоба и менталних тешкоћа родитеља. Посебно оних родитеља који испољавају агресивно-параноична понашања. То су деца код које се могу пронаћи црте психопатије, депресивности, самоубилачких мисли, осећања прогона и самотњачке природе личности. Њихова брутална одмазда јесте екстремни чин освете за подсмевање од вршњака.

По правилу су то „добри”, „мирни” и повучени ученици. Према једном истраживању постоје два профила ученика починилаца масакра у школама у односу на њихов школски успех. Први профил су „изгубљени у силазној спирали”. То су ученици чије су оцене почеле да слабе пре него што су извршили насилни акт. Други профил су „савршени ученици” који су имали одличан успех на свим школским пољима.

Иза оваквих експлозија беса крије се деструктивни коктел сачињен од непрепознатих менталних тешкоћа детета, родитељског окружења у коме се глорификује и држи оружје и „жеље за осветом” због ситуације које дете доживљава као лично понижење. Америчка искуства указују да већина починилаца убистава у школи има родитеље који су били сакупљачи и љубитељи оружја. Зато није случајно да су углавном користили породично оружје за напад.

Нажалост, у друштвима која доживе овакве злочине рађа се „ефекат земљотреса” у виду кругова насиља које је праћено ризицима од нових злочина, претњама неких младих људи да ће учинити исту ствар и исказивањем подршке „усамљеном вуку осветнику” на друштвеним мрежама. Нови масакр у околини Београда са више убијених људи потврђује ову злоћудну тенденцију. Доживљавамо хороризацију друштва испод кога тиња насиље као ужарена лава. Превише скупа цена вишедеценијске нормализације криминала и насиља. А пут до преумљења друштва ка неким другачијим вредностима је на свима нама.

*Универзитет у Београду, ФАСПЕР и ФПН