Агресија као монета за комуникацију

Када су били објављени резултати велике студије „Деца Европе на интернету 2020” који говоре да су малишани у нашој земљи неславни европски рекордери по броју сати које проводе у онлајн свету, сви су били изненађени осим – психолога и стручњака за болести зависности, који већ годинама раде с децом и младима зависним од играња видео-игрица и друштвених мрежа. Ова студија, у којој су учествовале 33 земље Старог континента, такође је показала да је Србија земља с највећим процентом деце која користе друштвене мреже пре прописаног узраста од 13 година – готово половина наших малишана има профил на некој популарној социјалној мрежи. Студија је такође показала да чак две трећине деце и младих никада не користе интернет у креативне сврхе, као што је дељење садржаја који су сами креирали – наши ученици интернет углавном користе за забаву, тј. гледање видео-клипова и слушање музике, комуникацију с пријатељима, играње видео-игрица, а посебно забрињава чињеница да око 80 одсто деце у Србији на интернету проводи између шест и осам сати дневно.

На недавно одржаном научном форуму Института за ментално здравље, који је организован поводом шест деценија постојања ове установе, психијатри су упозорили да је на Клиници за болести зависности присутан тренд смањења броја зависника од алкохола и дрога, али и изразитог повећања броја тзв. нехемијских зависника, тј. патолошких коцкара и зависника од интернета и видео-игрица. Међутим, социолози и психолози уједињени су у мишљењу да се узроци масовних убистава и пораста агресије у нашем друштву не могу тражити у чињеници да деца проводе исувише времена у игрању агресивних видео-игрица.

„Илустративни доказ те тезе јесу бројне азијске земље у којима је играње тзв. пуцачких видео-игрица национални спорт, а играчи уживају славу којом је у нашој земљи овенчан Новак Ђоковић – у тим земљама нико не убија по моделу из видео-игрица, нити се бележи повећана агресивност деце. Веза између агресивности деце и младих и насилних видео-игрица дуго се истражује у свим друштвеним наукама и та веза може да постоји, али студије говоре да деца која играју насилне видео-игрице углавном потичу из дисфункционалних породица у којима је агресија често ’монета’ за комуникацију. Прича о узроцима агресије више се може свести на дилему о кокошки и јајету, него на линеарну везу између играња агресивних видео-игрица и агресивног понашања код детета. Децу не васпитавају видео-игрице, већ родитељи који су први агенси социјализације и модели за идентификацију, а потом и узори који се промовишу у друштву. Агресивност се учи у породици, односно преко модела понашања који се нуде у друштву, а у нашој култури промовишу се особе које не би смеле да буду присутне у медијском простору и са којима се деца идентификују”, упозорава др Далибор Петровић, професор на одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду.

Наш саговорник, који је и аутор књиге „Друштвеност у доба интернета”, истиче да социолошка истраживања сведоче да све већи број деце и младих у Србији нема ауторитете и идоле – уместо родитељима, наставницима и прослављеним спортистима, они се окрећу тзв. хоризонталним узорима, тј. вршњацима и инфлуенсерима на друштвеним мрежама, који се најчешће не придржавају друштвених правила, исмевају окружење у коме живе и ругају се ауторитетима.

„Млади на интернету проналазе алтернативне моделе за идентификацију, па се не треба чудити да Бака Прасе, Муђа и Декс Рок, за које родитељи никада нису чули, имају стотине хиљада пратилаца. Међутим, идеја да ће се нешто решити забраном ’Тиктока’ или било које друштвене мреже на којој ’станују’ млади погрешна је – они ће правити групе на ’Инстаграму’, ’вајберу’ или ’телеграму’. Иако МУП саветује родитељима да надзиру профиле деце, ја сматрам да родитељи не треба да шпијунирају своју децу на нету, већ да причају с њима. Ако дете схвати да их родитељ надзире, направиће два профила на социјалним мрежама – један за родитеље, други за пријатеље. Ми имамо законе који санкционишу насиље на интернету, али не можемо санкционисати особе које лајкују туђе објаве на друштвеним мрежама, јер је то синоним за увођење моралне полиције. Морамо да разумемо да јавни говор деце на мрежама не представља нужно њихово приватно мишљење – они емитују начине комуникације који су популарни или пожељни у том свету. Дете ће написати нешто ’шокантно’ зато што је дете, а не одрасла особа, због тога што не схвата тежину својих речи ни поступака или зато што је проценило да је то популарно мишљење у друштву. Неку децу је срамота да изразе страх или пијетет према жртвама убиства, па уместо тога напишу: ’Убица је мега цар.’ Због тога не подржавам наратив да су друштвене мреже или видео-игрице криве за агресивност деце – они живе у атмосфери насиља и друштву које промовише негативне идоле и антихероје”, упозорава овај социолог.

Ана Мирковић, психолог и суоснивач Института за дигиталне комуникације, истиче да резултати студије „Деца Европе на интернету” сведоче да деца у Србији највише времена на интернету проводе викендом – када породица треба да буде на окупу.

„Ја као психолог немам никакву дилему да је дете које осам сати дневно проводи на интернету готово потпуно искључено из породичног живота, јер једна функционална породица неће дозволити да дете буде само готово цео дан. Знам да су видео-игрице екстремно популарне, али с децом мора да се разговара и преговара о количини времена које проводе у онлајн свету. И ја свог сина често питам: ’Колико сати проводиш на нету’, па када чујем одговор који ме забрине, онда га питам: ’А колико сати проводиш с другарима напољу?’ С обзиром на то да у оквиру посла често путујем по Србији и држим предавања и радионице о вршњачком насиљу и опасностима које вребају на интернету, од родитеља често чујем реченицу: ’Моје дете неће да остави игрицу’ или ’Он хоће да буде на нету цео дан’ и питам се како смо дошли до тога да деца одлучују шта хоће или шта неће. Ако ћемо детету са 10 или 12 година да дозволимо да само доноси одлуке, како треба да реагујемо ако пожели да вози аутомобил или узима наркотике”, поставља она реторичко питање.

Наша саговорница, која је и ауторка серијала „Породичне приче”, чија се друга сезона од синоћ приказује на РТС-у, наглашава да родитељи морају да открију шта децу привлачи на „Тиктоку” и смисле боље „форе” у реалности којима ће да анимирају децу.

„Ја не могу да оптужим ни родитеље, јер највећи број њих ради два посла дневно у покушају да достојанствено живе и деци обезбеде све што желе. Они имају страх од губитка посла, страх од будућности и често долазе кући уморни и незадовољни, па немају времена да се баве децом. Међутим, не смеју дозволити да им децу васпитава технологија – од дигиталне цуцле, преко дигиталне звечке, па до дигиталне дадиље. Једна од порука коју су прочитали након стравичног масакра у ОШ „Владислав Рибникар” гласила је: ’Разговарајте са децом.’ Није разговор када родитељ каже: ’Дођи овамо да ти нешто кажем.’ Деца нам највише кажу када ћуте – када се врате из школе с погнутим раменима, погледа упртог у под и залупе врата своје собе. Нажалост, време у коме живимо и стравични догађаји којима смо сведочили говоре да родитељи више немају тај луксуз да – не разговарају с децом”, закључује наша саговорница.