Накба, црни датум палестинског календара

Тај датум је у колективној меморији генерација Палестинаца уписан као Накба, катастрофа, која их је задесила када је 15. маја 1948. проглашена Држава Израел.

Јеврејске снаге су за кратко време убиле хиљаде Палестинаца, уништиле или испразниле стотине њихових села, протерале 700.000 људи – осам од десет становника – и заузеле 78 процената историјске територије Палестине. Лажни ционистички слоган „Земља без народа, за народ без земље” почео је брутално да се остварује.

Палестина је вековима била део Османске империје, док је после Првог светског рата нису окупирали Британци, којима је Лига народа поверила стварање посебног геополитичког ентитета познатог као британска мандатна територија Палестине.

Упоредо с тим, нарастао је ционистички покрет, који је рачунао на обећање чувене британске Балфурове декларације да ће Палестина бити национални дом Јевреја, који су тада чинили тек око десет процената становништва. Током година мандата, од 1923. до 1948, Британци су омогућили имиграцију из Европе па се број Јевреја за то време увећао са 60.000 на 700.000.

Истовремено, „кадијат Фалистин”, палестинска ствар, постала је политичко питање још почетком двадесетих година прошлог века. Њихове побуне против имиграције сурово су угушиване. Било је то време рађања палестинског отпора и против британске окупације и ционистичког пројекта.

Фебруара 1947. Британци су најавили крај свог мандата и питање Палестине вратили у УН, које су исте године донеле резолуцију о подели Палестине на два дела: 55 процената јеврејској, а 45 арапској држави. Јерусалим остаје под међународном контролом. Палестинци о предлогу нису били консултовани.

Наоружане јеврејске групе појачавају притисак како би се Британци што брже повукли. Група Иргун јула 1946. поставља динамит у јерусалимском хотелу „Краљ Давид” и тада гине 91 особа. Покрећу се и акције с циљем протеривања Палестинаца, као што је масакр у селу Дир Јасин априла 1948, када је убијено 107 Палестинаца, укључујући жену и децу. Од децембра 1947. до маја 1948. протерано је 175.000 Палестинаца, а 200 њихових села и градова спаљено је, испражњено или окупирано.

Дан пре него што је истицао британски мандат била је проглашена Држава Израел. Четири арапске земље кренуле су у рат, који се јула 1949. завршио примирјем. Јевреји су остварили прву од својих ратних победа, али сви легати историје, сучељених националних визија и амбиција, створили су експлозивни микс и означили почетак најдужег конфликта савременог доба.

Биланс је био 13.000 убијених Палестинаца, 530 села и градова уништено је или расељено, а 700.000 људи послато у избеглиштво по околним арапским земљама. Сва њихова покретна и непокретна имовина била је заплењена, а Закон о повратку – који Јеврејима досељеним у Израел гарантује држављанство – истовремено је Палестинцима забранио повратак у домовину.

Од времена прве одлучујуће победе 1948, Израел је прославио још једну: у рату 1967. заузео је Западну обалу, појас Газе, а источни Јерусалим припојио западном, јеврејском делу, проглашавајући га за вечити и недељиву престоницу Израела.

Касније године, испуњене романтизованим приказима палестинске борбе, али и тероризмом, само су призивале бруталније израелско узвраћање. Чак је и споразум из Осла 1993. био осуђен на неуспех од старта, иако су његови потписници поделили Нобелову награду за мир. Израелска десница убрзо је угушила мировни процес, окупација се настављала, а Палестинци ће својим устанцима – интифадама – узалуд покушавати да конфликт реше оружјем.

Израел је 2005. препустио појас Газе и омогућио палестинску самоуправу на Западној обали, али није одустао од јеврејске колонизације окупиране земље сводећи државу на коју чекају на све мању енклаву.

Данас 5,8 милиона протераних Палестинаца и њихових потомака живи по избегличким логорима на окупираној Западној обали, у појасу Газе, Јордану, Либану и Сирији. Генерацијама Палестинаца по дијаспори Дан Накбе је и даље крунска веза са сопственим коренима. И данас се малобројни преживели сећају како су мирно живели уз Јевреје у Јафи, али како сећања бледе с нестанком сведока, тако се гасе наде у повратак.

Ово посебно важи за деценију власти конзервативног израелског Ликуда и његовог лидера Бенјамина Нетанијахуа. Иако појам Накба има код Палестинаца слично значење као реч Шоа, која Јеврејима означава Холокауст, за време једне од Ликудових влада Накба је избачена из уџбеника деце израелских Арапа, који чине петину становништва Израела.

После више од седам деценија отпора, интифада и преговора, Палестинци имају своје самоуправе на Западној обали и Гази, али их та подела додатно оптерећује. Љути су јер мировни процес фактички не постоји и не осећају подршку Арапа, који нормализују односе са Израелом. Бесни су на своје руководство сматрајући да је учинило много компромиса не добијајући ишта заузврат.

Накба је постала тачка палестинског окупљања око захтева да добију независну државу, а право на повратак је деценијама једна од кључних препрека мировних преговора. Док год су владајуће израелске елите националиста, радикалних циониста и ултраортодоксних уверене да би то значило демографску капитулацију природе јеврејске државе, дотле повратка неће бити. Остају само носталгија за Палестином и Накба.