Западне вредности и Србија

Када је Доситеј Обрадовић усред Првог српског устанка у августу 1807. године, након путешествија по западним земљама први пут прешао Дунав и пољубивши српску земљу, кренуо да као попечитељ образује људе и отвара школе по неписменој Србији, изгледа да је о ономе што данас називамо „западним вредностима” имао много јаснију слику него његов данашњи наследник на положају министра образовања Србије. Као што је познато, г. Б. Ружић је пре неколико дана поводом трагичног покоља у београдској школи „Владислав Рибникар”, између осталог, оптужио и „западне вредности” за кварење деце и за зла која нам се у друштву дешавају.

У свом знаменитом тексту „Писму Харалампију” Доситеј је указавши на потребу реформе тадашњег језика и рада на образовању народа истицао једнакост и потребу солидарности (љубави) међу људима, без обзира на веру или етничку групу. Указивао је на природну људску доброту и осуђивао људски егоизам и различита зла и пороке. „А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живети у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогну у потреби нашој. То исто и ми смо дужни свима људма на свету.” Ове Доситејеве речи су део синтезе учења оног хуманистичког и просветитељског покрета који је током 17. и 18. века био основа великих грађанских револуција у Европи и Америци и стварања модерног света, односно развоја идеологије „права човека и грађанина”, правног и политичког поретка на основама вредности као што су вера у људску личност и њене добре стране, као и у стални напредак човечанства.

Можда би министар просвете који је у међувремену поднео оставку могао да се подсети основних текстова који садрже „западне вредности” и које су садржане и у великим међународним конвенцијама, попут Универзалне декларације УН о правима човека, као и у практично свим модерним светским уставима, укључујући и онај Републике Србије. Србија је у овом, правноформалном смислу, одавно постала део „западног света” који је само део данашњег глобалног света, о чему између осталог, сведоче и наше чланство у Савету Европе, као и кандидатура за улазак у Европску унију.

Подсетимо се да се у Америчкој декларацији о независности из 1776. године каже да су „сви људи створени једнаки” и да имају неотуђива права, укључујући живот, слободу и право на тражење среће. Ово укључује и неотуђиво демократско право да се одбаци „тиранска влада” која управља супротно демократским жељама и очекивањима народа. Француска Декларација о правима човека и грађанина из 1789. године, писана у духу списа Монтескјеа, Русоа и Волтера, указује да су „разлози народне несреће и кварења владе” последица непоштовања људских права. „Људи се рађају и живе као правно једнаки”, без обзира на социјалне разлике, наводи се у декларацији. Основна људска права су, између осталог, слобода, право на имовину, на безбедност и на могућност да се супротставе тиранији власти. У декларацији се такође свакоме гарантује да „неће бити узнемираван због изношења свог мишљења, укључујући и веру”. Посебно актуелна порука из декларације (имајући у виду данашње стање у Србији) била би она из члана 16. у којој се каже да „оно друштво у којем право није обезбеђено и у којем није осигурано раздвајање (извршне, законодавне и правосудне) власти”, реално и нема Устав у правом смислу те речи.

Горњи ставови су суштина онога што се подразумева под „западним вредностима”, а не амерички хорор филмови или интернет игрице. Наравно, времена и обичаји се мењају, како је то приметио још Слободан Јовановић који је давно указао да су „хуманисти ценили човека по томе какав је, а не по томе шта је постигао и колико је успео”. Границе између виртуелне и „реалне” стварности постају све нејасније – посебно  у животу младих. Конзумеризам и идолатрија новца и материјалног богатства су захватили свет, па и наше друштво, што се не би могло подвести под дефиницију друштвених вредности. Ипак, не могу се мешати „вредности”, с једне стране, и оно што су у ствари пороци и патологија неког друштва. Достојевски је у „Великом инквизитору” замислио ситуацију у којој би изопачена црквена власт под истрагу ставила и самог Христа, што ипак није значило да су хришћанске вредности за њега нестале.

Још је Слободан Јовановић у свом осврту о питању српског „културног обрасца” указао шта би требало да обухвати појам „вредност” у једној нацији, тј. друштву. „Вредност”, према Јовановићу, није у обожавању нације као замишљеног идола, већ у ономе што су права културна достигнућа те нације у најширем смислу. То су „они културни идеали којима би се она (нација) ставила у службу”. С друге стране, упозоравао је Слободан Јовановић, идеали наших „полуинтелектуалаца” (каквих је и данас пуно, посебно у круговима тзв. српске политичке „елите”) су да се „кроз политику обогате” и да се на високим положајима „прогосподују” без икаквог другог јавног друштвеног циља, осим оног личног.

Посебно би требало подсетити и на оне „западне вредности” које формално подржава и данашња Влада Србије, истичући (иако неубедљиво) као главни стратешки циљ Србије чланство у Европској унији. И у првом члану Устава каже се да је Република Србија, између осталог „заснована на... припадности европским принципима и вредностима”.  У члану 2 Уговора о Европској унији експлицитно су наведене „вредности” (које према последњим изјавама изгледа изазивају подозрење појединаца из власти и десне опозиције) и који су следећи: „Унија се заснива на вредностима поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и поштовања људских права, укључујући права припадникâ мањина. Те вредности су заједничке државама чланицама у друштву у којем преовлађују плурализам, забрана дискриминације, толеранција, правда, солидарност и једнакост жена и мушкараца.” Тешко ипак можемо замислити да би било ко у нашој политичкој јавности могао да има нешто изричито против неке од наведених вредности или циљева Европске уније, који су наведени у члану 3: „Циљ уније је да промовише мир, своје вредности и добробит својих народа...”

Како смо од формалног политичког залагања за наведене вредности и циљеве ЕУ дошли до оптужнице да су „западне вредности” један од разлога девијантног понашања неких малолетника код нас –укључујући гнусни, психопатски и кукавички злочин против младости и будућности у ОШ „Владислав Рибникар” – није толико питање логике нити последица потребе разматрања психосоцијалних проблема у нашем друштву, који су очигледни. Овај пример у првом реду симболично и сасвим јасно указује на беспуће и дезоријентацију у које је запала политичка „елита” у Србији, која је већ више од деценије предвођена оним истим идејама и људима – „братством по мрљи”  (Д. Великић), које је „изнедрио” амбијент с краја прошлог века, и који је у доброј мери идеолошки и политички обновљен током претходне деценије.

Потпредседник Европског покрета у Србији. Бивши амбасадор РС при ЕУ и у Португалији