Политковска

Има људи чије се животно залагање овековечи тек начином њихове смрти. Новинар Ана Политковска је руски пример таквог случаја. Њено новинарство било је њен живот. Кредо живота – настојање "да јавност сазна", да зна и о ономе иза екрана службених информација. Политковска је за то платила смрћу.

Шта је то што је она сматрала вредним тако високе цене? Рекло би се, ништа посебно. Ако је то рат, јавност треба да види завоје на ампутираним удовима. Чизме. Блато. Парализу и страх регрута. Рушевине. Одсечене главе... И да чује јаук оних погођених – неудављен анестезијом проливане вотке.

Такав је био призор Чеченије, одсликаван речима Политковске. Колико је далеко он могао досегнути? Не предалеко. Поље њеног евентуалног утицаја ограничавало се невеликим тиражом "Нове газете", листа који јој је објављивао чланке. Дакле, каква год да је била, та хумана антиратна порука Политковске остајала је у мртваји руског интересовања, чији ток и матицу диктирају много моћнији медији државе. Телевизија. Али, трагично за јунакињу, њена понављана порука пресекла је у неком тренутку "зрак" система за узбуњивање, изграђен у заштити нечијих ратних, политичких или материјалних интереса, и прошле године новинарка је убијена.

Усмрћена је испред зграде у којој је становала, да би се тек после тих хитаца у њено тело и главу указала као – Политковска. "Жртва Путиновог режима", понављају свет и светска штампа.

Сав учинак, име и узрок страдања Политковске сливени су у само тај један појам. И појам је сада коначно у матици од које је њен рад у време живота био далеко, али авај, тек пошто је тамо добачен чињеницом недужне и бруталне смрти.

Чиме је "режим Путина" заслужио да буде уплетен у случај чији виновник још није идентификован? Могућно је, својим нескривеним презрењем за институцију јавног мишљења. Па тиме и порицањем слободног новинарства, као некаквог мисионара објективног и правовременог обавештавања јавности. Режим саздан од тајности није најбољи адвокат јавности. Ствари његовог обавештавања увек су некако у делокругу неких надлежних служби.

Рођено за неспоразум. Кремљ никада то није тако рекао, али показивао је мимикријом. Некадашња убиства Холодова и Листјева (у време Јељцина), првог због истраживања корупције у армији, другог због покушаја да (у својству директора) стане на пут пљачки прихода од огласа на државној телевизији – продужена су целим ланцем накнадних ликвидација. Још дванаест новинара је убијено од 2000. до данас. И некако увек без судског епилога. Као у поруци с подтекстом – да постоје ненаписана правила и да постоји казна за непоштовање.

Војни коментатор Сафронов "бацио се" са високог спрата кроз прозор. Пре "самоубиства" писао је о неуспелом испробавању подморничке ракете и истраживао продају оружја Ирану и Сирији. Уредник "Курганских вести" Кирсанов "нестао је", али пре тога известио је о неким мутним радњама локалних власти. Он их је назвао "криминалним". Иванов и Сидоров, уредници "Тољатинског обозренија", пронађени су мртви (2002/2003). Један са осам куршума у глави, други прободених груди.

У систему државне моћи, у чијем је епицентру институција царски овлашћеног шефа државе, овакав уклети круг могао је да прекине једино Путин. Рецимо устајањем у заштиту интегритета новинара. Кремљ је, међутим, то пропустио, или није уочио тренутак. Путин је реаговао тек када је рефрен Политковска, Политковска, Путин–Политковска освојио етар. И када је "случај Политковска" сврстан у део агенде његових иностраних саговорника.

Недавно, случај убиства поверен је Гарибјану, иследнику с репутацијом, оног иза кога не остају неразјашњене околности. Гарибјан је извео ствари на чистац. Наводно, Путин зна и извршиоца и наручиоца убиства Политковске. Али јавност не зна. У јавност је процурило само то да су у организацији ликвидације и трагови тајне полиције. Непознат је степен службености њене акције. Могућно је да су корумпирани елементи службе само продали "услугу", а да је наручилац приватник.

Постоји, међутим, једна бизарност која не допушта да се багаж Путина лако растерети имена Политковске. Реч је о случајној подударности датума. У недељу 7. октобра једни су у Москви славили 55. рођендан Путина, а други обележавали прву годишњицу убиства Политковске.