Запис о равноправности

Пре педесет година слушао сам деду Стевана Симовића, травара, пчелара и видовњака из Гостиља, на Златибору:

– Доћи ће, дијете, вакат када ће људи морати да иду без одијела по свијету, да би се виђело ко је мушко а ко женско чељаде!

Деда Стеван није знао много о равноправности полова, али је видео жене и девојке у панталонама и мушкарце са дугим косама, и учинило му се да то води нечему, по његовом схватању, неприродном. У његовој породичној задрузи знало се ко носи сукњу и дуге косе, а ко панталоне и кратку фризуру. Знало се, такође, шта је мушки, а шта женски посао. И све је функционисало беспрекорно.

Наравно, сад не би било делотворно идеализовати село, ни оно некадашње, ни ово данашње. Још је стари Сретен Вукосављевић, социолог села, писао у "Правди" (24. јануара 1934): "Ништа плиће и неплодније нема од национално-романтичарског одушевљавања селом. При првом реалном додиру са селом и сељаком, то одушевљење изда потпуно. Остане разочарање"... У чланку "Морална криза на селу" Сретен анализира, већ тада, појаве ерозије патријархалног понашања у сеоским заједницама. Наглашава подозривост коју сељаци гаје према грађанима, и грађани према сељацима. Грађани су били ти који су у свакодневни живот уносили "моду" и новотарије, које су збуњивале старије сељаке, а млађима биле изазов.

Ипак, у том старом селу није се знало за слабији и јачи пол, па чак ни за лепши и онај други. Свест и жеља за равноправношћу јављала се код "слабијег" пола после јачих друштвених потреса, преврата и ратова. Растурале су се породице, више се није марило "ко коси а ко воду носи", него су жене преузимале на себе, најпре силом прилика, а потом и одлуком, бригу о деци, о приходима, о економији! Развијала се, упрошћено речено, самосвест и самоувереност, па најзад и инат и потреба за доказивањем и такмичењем са супротним полом.

Било би корисно, и готово неопходно, направити данас детаљнију социолошку анализу, и сагледати где нас је све то довело? Да ли је данашњи феминизам варијанта некадашњег матријархата, или покушај потраге за неком модификованом варијантом амазонства!? Сигурно је да еманципација жена није могла донети ништа негативно, али као и у другим стварима и у томе се претеривало и претерује и даље.

Ипак, има примера из којих би се могле извући корисне поуке. Када се мој пријатељ Петер Повх из Љубљане оженио Барбаром Шуберт, он је уз своје презиме додао њено, а она уз своје његово. Лепо, племенито и равноправно живели су у браку Петер Повх Шуберт и Барбара Шуберт Повх! Верујем да су и остале брачне послове по овом рецепту делили.

Њихова равноправност је озваничена, формално, али и суштински. Из формалног изједначавања презимена неминовно се надграђује свест о изједначавању у правима и обавезама, без великих потреса у менталитету, без инфериорности и сујете, и без отровног мушког (или женског) шовинизма. У оваквим случајевима не може нико да буде равноправнији од оног другог!

Опасност, велика опасност, вреба са друге стране: све су чешћи случајеви да девојке и жене немају уопште потребу за "јачим полом"! Нагоне задовољавају насумице и спорадично, "узимајући" мушкарце, а затим их одбацују и заборављају. Гнушају се рађања деце. Оне у којима природа ипак проради, усвајају дете, или иду на вештачко оплођавање! О наталитету, дабоме, не воде рачуна, неће да "брину државну и националну бригу о свом трошку".

Село и град су се готово сасвим изједначили. Више је сељака у градовима него грађана. Грађани беже у обновљене родитељске куће у селима, воде децу и унуке да виде краве и овце и да се сликају с њима. Величанствени Живот је тако удесио, и тешко ће се то променити погледима, попут овога, са стране... Ипак, треба веровати да ће се наћи памети и новца, да ће они који примају плате за то да мисле и управљају народом смоћи снаге да помогну равноправности села и града! Кад би се та равноправност постигла, верујем да би и све друге равноправности дошле на своја места.

Како?

Можда ћу деловати наивно, али чини ми се да одговор и на ово питање лежи негде у инсистирању на правој и достојанственој равноправности полова. У васпитавању становништва о потреби блискости и загрљајности! У милости и разумевању! Да жена, рођена у граду, не презире село, и тако тера мужа, рођеног у селу, да презире град. Да држава, свесна оног Његошевог "Пучина је стока једна грдна", не пушта народу да се сналази и довија, него да му обезбеди посао, да поједностави процедуре, бирократију и папирологију! Да буде у служби тој "стоци" Његошевој, па ће та "стока" ту државу на леђима лакше носити. Држава постоји због те "стоке", а не обратно!

Када сви буду имали посла, и радости од рада свога, онда неће бити ни патолошке потребе за истеривањем неке вештачке равноправности полова! На крају крајева, и ако се варам, бар покушавам да своју утопију изнесем јавно и да је браним – ако буде потребно!