Позиви Зеленском да одустане

Пољска је, уз сагласност још неколико њој блиских европских земаља „посматрача“, упутила украјинском председнику Володимиру Зеленском апел у којем га позивају да оконча сукобе у југоисточним деловима земље па макар био приморан да због тога поднесе оставку на садашњу функцију. Све ово, а ослањајући се на неименоване изворе, тврди угледни новинар Сејмор Херш који наводи да је упорно одбијање мировних преговора довело Зеленског у ситуацију да полако, али сигурно губи подршку Европљана, а посебно оних из Украјини најближих држава.

Херш наводи да у поменуту групу улазе превасходно Балтичке земље (Летонија, Литванија и Естонија), али и неке источноевропске, попут  Мађарске. Он додаје да је све видљивије да Зеленски губи подршку непосредних суседа и да ће даљи наставак рата зависити искључиво од тога колико је војничких живота још спреман да жртвује.

Имајући у виду чињеницу да снабдевање украјинских оружаних снага од стране суседа у многоме условљава и стање на фронту, јасно је да данас мало ко верује да би актуелни ратни сукоб могао да буде окончан без значајних последица и по већ поменуте „посматраче“. Наиме, државе, које многи воле да називају „Новом Европом“, а чије чланице су, углавном, некадашње припаднице тзв. „источног блока“ или „Варшавског пакта“, ратом у Украјини нашле су се у незавидној ситуацији. Релативна близина ратишта, као и историјска искуства, наводе на забринутост.

Обавеза испоруке сопственог наоружања суседу, наметнута од стране Вашингтона и НАТО-а, претворила их је, практично, у учеснике у сукобу и тај статус ће до правог изражаја доћи већ онога тренутка када (или ако) дође до потписивања мира између Кијева и Москве. Али и свега онога што ће тај споразум пратити. Као што ће Вашингтон обилато наплатити своје учешће у овом рату, нема сумње да ће истим путем ићи и будућа политика Москве. А за то постоји мноштво начина.

Подсетимо, реч је о европском простору који се током Другог светског рата нашао стешњен између амбиција Хитлерове Немачке да освоји цео свет и одлучног одговора тадашњег Совјетског савеза на поменуте претње. Народи у овим земљама нису се истакли баш претераном жељом да и сами крену у рат против нацизма и тако обезбеде сопствену будућност. Војевали су на страни онога ко би пре стигао до њихових граница и, на крају су морали да пристану да им други кроје судбину. Тако ће, највероватније, бити и сада. А методи да се то прекрајање спроведе још једном, у првој половини 21. века,  далеко су ефикаснији од оних из 1945. Не само на војном већ превасходно на економском и социјалном плану.

Поново стећи статус губитника у рату, сигурно није нешто што би лидерима „Нове Европе“ ишло у прилог. Јер таман кад су се удобно сместили испод крила НАТО пакта, и обезбедили себи приступ европским фондовима, на плећа им се навалила обавеза да се укључе у рат који ни по чему није њихов.

Тога су свесни не само политички лидери него и њихови гласачи. Убрзани узлет животног стандарда одједном је доведен у питање. Не због тога што су поменути немоћни да продуже истим путем, већ стога што су им тај пут препречили захтеви Брисела и Вашингтона да Кијеву испоруче сво своје наоружање, а да истовремено купе ново, скупље и – америчко. А све то кошта.

Оно о чему „ново-европљани“ посебно морају да воде рачуна је: какву ће Украјину наследити. Да ли ће то бити земља са којом је, као до недавно, могуће нормално пословати, из ње се снабдевати неопходним прехрамбеним прерађевинама или производима тешке и машинске индустрије...? Или ће им у првом комшилуку бити још једна америчка војна база, са десетинама хиљада маринаца опремљених нуклеарним наоружањем, који су навикли на „амерички начин живота“, са свим оним што тај термин подразумева? А можда ће реко границе бити Русија, или нека нова „Заједница независних држава“, против које данас тако обилато шаљу своје наоружање?

Несагласност о постојећој ситуацији довела је до тога да данас имамо два потпуно различита приступа свему што нас чека. Са једне стране Пољска је одлучила да у заштити својих интереса игра на америчку карту и потпуно се потчинила прекоатлантском моћнику. Са друге стране, Мађарској је доста да други размишљају у њено име, да јој одређују пут у будућност... Остали још нису начисто и са зебњом чекају на какав-такав развој драме са друге стране границе.

Можда је и та зебња утицала на „ново-европљане“ да Зеленском предложе да поведе мало више рачуна и о својим непосредним комшијама, онима који су му дали наоружање, примили милионе избеглица, упутили новчану помоћ... Јер свима је већ увелико јасно да се рат у бившој совјетској републици води искључиво у интересу НАТО и САД.