У друштву модерних џамбаса

Има једно занимање, и то право, што не само да нестаје, него је и на лошем гласу. Мало ко се још сећа вештих трговаца који су капитал стицали препродајом соли, рогате стоке, свиња и коња. Ови последњи, џамбаси, синоним су за највештије у једном од најстаријих и најцењенијих послова у овом делу света.

 Ипак, и данас се ова ретка „врста” да срести на вашарима – рецимо дебељачком. И, лако ћете их препознати. Гледано од главе до пете, ту је шеширић, обавезно број, два мањи, прслук, панталоне увучене у чизме и китњасти корбач, а није их тешко ни лоцирати, обично су у групама и галаме.

С нама нису успели да се договоре ко ће да прича, ни да се сликају неће, па бирамо једног по страни, Милорада Васина, чак из Чуруга, и много „питомијег”. Дотерао је четири радна коња и објашњава „шта се ту гледа”. Прво се пита колико је коњ стар, да ли је миран, колико је сигуран, да ли добро вуче приколицу, а цена је – све зависи.

– Од оног „шарова” да кренем, он је 1.450 евра, кобила је коју стотину мање. Остала два су доста јефтинији, јер су били у раду у шуми, слабо храњени, па сам их ја мало дотерао. То је скуп „спорт”, инвестиција, јер 4.000 динара је метар кукуруза, 500 динара бала детелине, а сваки поједе једну дневно, плус зоб. Ако све продам, идем даље да тражим нове. Углавном сви оду, али нико не зна своју срећу – прича нам 30-годишњи модерни џамбас, који још ради у фирми, али воли коње и да додатно заради.

 Џамбаса има широм света. У Банату су у прошлости важили за главне „организаторе” крађа коња, а били су и на гласу као мајстори у прерушавању коња, мазги или магараца. Још се препричава како су их могли тако преобразити, да су их успевали препродати чак и бившем власнику. Коњима би ошишали гриве и реп или их исплели у плетенице, а каткад и скували качамак, па га врелог прилепили коњу на леђа и чело. На тим местима длака би отпала, место ње изникла друга, бела и тако би од коња без белега направили коња с белезима.

– То се данас не ради – тврди Уздинац Миливој Мартинов и одмах, као у Змајевој песми, хвали своју младу кобилу, за коју каже да је у најбољим годинама, те да је не би дао испод две хиљаде евра.

– Народ највише загледа, задиркује и закера као разумеју се у коње, а купују их да се кере. А, највише се ценкају, па изгледа да ћу се на њој вратити кући јер сам таљиге продао. Више је не продајем него што је продајем, само ако добијем цену. Од малена сам на вашарима и ово данас није ништа. Некада ниси могао да прођеш од коња, кô на хиподрому – прича џамбас из Уздина, а уто стиже потенцијални купац из Томашевца, чини се познавалац коња.

Трговац му нашироко приповеда како је кобила млада, али јака, те колико је негована и добро ухрањена. Овај, чини се, мање слуша, а више јој зубе загледа, те тражи да се мало прошета. И док Миливој не престаје да је „слади”, муштерија му измиче и одлази у даљу потрагу.

Легенда о Стеви Крагуљу из Пешчаре

Делиблатском пешчаром кружи легенда о Циганину Стеви Крагуљу, џамбасу по занимању, што је крстарио белим светом тражећи зеленка каквог је као сиромашни дечак видео код једног немачког грофа. Тако је лутао Влашком, Молдавијом, боравио у Будиму, Сегедину, Темишвару, живео у Видину, обилазио вашаре по читавој Србији и враћао се празних руку својој черги у родном Дубовцу. А онда се десило да од толиких путешествија, 1919. године, на вашару у комшијској Дебељачи, угледа белог коња – снажног, мирног и поносног. И одмах је знао, то је тај, па пара за зеленка није жалио.

И ту прича постаје легенда, да се Стева морао повући, јер му је пришао малишан очију пуних суза. Болесни отац му је умро, а његови тутори сада његовог коња продају, па држећи Стеву за рукав преклињао да његовог коња не купује. Стева је у мах видео себе као дете и решио да од пазара одустане. С дечаком је, причало се, отишао до његове мајке и дао јој пара да дугове отплати, а он никада више није пронашао таквог коња.

Порекло речи

Именица „џамбас” и глагол „џамбасати” корен вуку из персијске речи ğāнбāз – сточар, а нама су стигле из Отоманског царства, протежући се од југа Србије, Црне Горе до Славоније. На том простору запатило се и мишљење да су џамбаси пустахије, препредењаци и преваранти, па чак и разбојници. Ово занимање временом је постало и опис карактера за преког човека, препредењака, превејанца, варалицу, неотесаног, речју – непристојног човека, који се бахати.

 Такође, постоји и локализам с југа, ширег опсега, за људе који се баве матрапазлуком – куповином и препродајом стоке. Те матрапазе терао је глас толико искусних трговаца, да им је било довољно да погледају крави у зубе да би знали колико је стара, колико има килограма и да су јој по женској линији преци били – мајка шаруља, а баба – гаруља. Џамбас је „еволуирао” и у мађарску верзију „ђилкош”, као опис за распусног мушкарца, обешењака, ветропира, наметљивца, нерадника, кавгаџију... Они за себе данас једноставно кажу  – воле коње.