Горе него икад од распада Југославије

Тешко да је ико ко иоле прати наш фудбал могао да предвиди да ће Партизан да заврши првенство на четвртом месту. Али, ето, догодило се. То је његов најгори пласман од када се распала Југославија. Од тада је по једном био трећи (1998, када је Србија била у заједничкој држави с Црном Гором, испред њега су били Обилић и Црвена звезда, и 2019. када је гледао у леђа Црвеној звезди и нишком Радничком).

Имао је Партизан и суноврате у време Југославије у којој је с Црвеном звездом, Динамом и Хајдуком чинио „велику четворку”. Ако се због тога пласман испод четвртог места узме као мерило за неуспех, онда је то шесто 1952, пето 1955. и 1964, једанаесто у лиги са 16 тимова 1966, па пето 1971. и 1972, шесто 1975, петнаесто 1979. после шампионске сезоне у лиги с 18 клубова и само бод више од претпоследњег, који је испадао, па болно дуг повратак преко 13. места 1980, осмог 1981. и шестог 1982. до тог истог шестог 1989.

Али, у оно време конкуренција је била, без омаловажавања садашњих чланова наше најјаче лиге, много јача. Где би сада завршио Партизан (па и Црвена звезда) да одмеравају снаге са загребачким Динамом, па и сплитским Хајдуком или словеначким Марибором, коме смо једно време завидели због пробоја у групни део Лиге шампиона. Поред тога било је и нечега што може да се узме као олакшавајућа околност. Тако је 1952. првенство играно по скраћеном систему да би опет могло да почне у јесен и заврши се у пролеће. Кикс у почетној групи (а то се током сезоне дешава) залупио му је врата да се нађе међу она четири тима која ће се борити за звање првака. Година 1955. би могла да се подведе под смену генерација, између оне прве, Бобекове, и такозваних Партизанових „беба”, мада су у тој међугенерацији били такви асови какви су Милутиновић и Зебец.

Много је пута клуб плаћао цех због трзавица у својим редовима, чему може да се припише пето место 1964. после три узастопна тријумфа у првенству, а невероватно је како су се сложили рогови у врећи и, упркос незапамћеним збивањима као што је крајем 1964. враћање неких стандардних првотимаца са железничке станице уочи одласка на првенствену утакмицу у Скопљу, враћена је 1965. титула првака.

Када је 11. маја 1966. пропао сан да се освоји и Европа главне играче, који су већ спаковали кофере за одлазак у иностране клубове, то  је толико опхрвало да је домаће првенство за њих изгубило значај и тим, који је до тог тренутка био кандидат за шампиона Југославије потонуо је невероватно дубоко.

Седамдесетих година Партизан није имао одговоре на питања које је ново време, и у фудбалу и у друштву, донело. Изузев 1976. и 1978. када је био првак у осталим сезонама није био међу онима који су били у кругу кандидата за шампиона. Најцрње раздобље је уследило после 1978. у којој је освојио тада рекордан број бодова и чак на крају јесењег дела реално могао да се нада пласману у неко Уефино такмичење. Али, унутрашњи вртлози су били такви да се још три године извлачио из њих (освојио је првенство 1983). Последњи пут у Југославији није био међу прва четири тима 1989, када је, за утеху, освојио Куп после 32 године!?

После распада Југославије од „велике четворке” је остала „велика двојка”, па се унапред знало да ће првак да буде Црвена звезда или Партизан. Изузетак је 1998. када је Обилић, с човеком на челу клуба од кога су сви зазирали, надвисио „вечите ривале”.

После златног доба када је шест пута узастопце био шампион (2008-2013) исто толико година гледа у леђа Црвеној звезди. Само по себи то не мора да буде смак свет. Не само што је сам Партизан преживео дуге сушне године (није био првак од 1949. до 1961, па од 1965. до 1976), него су такву коб имали и неки од највећих европских великана.

За бригу је, и за „црно-беле” и за српски фудбал, што они нису склизнули зато што су код нас други напредовали (камо среће да се наши представници у Европи изборе за значајнију улогу). Тимови, који су их претекли нису смањили заостатак за  Црвеном звездом, јер се она опет, што се каже, прошетал до титуле.

Проблем је што је Партизан је заостао због својих слабости, због несхватљивих грешака професионалаца на игралишту, и затегнутих односа мимо њега. Ето, дошло се до тога да његови доскорашњи фудбалери немају одобрење да тренирају у клубу. Није битно ко је у праву, то је још једна мрља на Партизан.

А да може више показао је јесенас у Лиги конференција. Међутим, тај Партизан је прошао као Икар. И питање је може ли између две сезоне неко да му опет направи крила...