Пецање у Карибима

Четири руске лађе, ненаведени број подморница и хиљаду морнара посаде, отиснуће се ове јесени у правцу Кариба „први пут у историји латиноамеричког континента”, наводи руска поносно надахнута штампа. Брод предводник флотиле је моћни „Петар Велики”, атомски покретана ракетна крстарица. „Петра Великог” прате још једна фрегата и два разарача. Али, у водама Венецуеле, која је домаћин гостима из далека, Русима ће се придружити венецуеланско наоружано бродовље, па ће се заједнички извести четвородневни маневар (негде у другој недељи новембра).

Ратна претпоставка увежбавања није објављена. Али, речено је да ће морнарица садејствовати с ваздухопловним снагама Русије и Венецуеле, чија су руска компонента два нуклеарно наоружана бомбардера Ту-95МС (совјетска, с ресурсом до 2040.). Реч је о авионима стратешке ратне авијације, који су (августа 2007) обновили совјетско патролирање над Пацификом из времена „хладног рата”, неочекивано надлетевши Американце у бази Гуам. Или, како много јасније каже московска „Независимаја газета” – оним, „који толико иритирају Кондолизу Рајс и њене колеге у администрацији САД”.

И отискивање у Карипско море је неочекивано, мада се види да, после патролирања небом, Москва пружа корак даље.

Искрсава питање руских циљева и мотива.

Политика је разговор симболима. Демократија, људска права, тржиште – три редовно помињана појма у изјавама комунистичких земаља после „хладног рата”, значила су на пример „ми смо за оно што јесте Запад” (тада победник у „хладном рату”). Можда је звучало банализовано – али, у Европи, „демократија, људска права, тржиште”, били су у том тренутку жеље бивших комуниста да постану део европског поретка донетог победом. Дословно исто, као што је и било каква другачија политичка шифра, уместо те „баналне” о слободама (макар с понављањем права на сувереност, равноправност, интегритет, заштиту од мешања споља и сл.) – одашиљала одговор: Не, ми смо против! Одупрећемо се (трагично искуство Србије)!

Руско увежбавање у Карипском мору песница је Америци под нос. То није Хрушчовљево дотурање ракета на Кубу, али гест јесте недвосмислен. Лишен је бенигности спортске дворане, где је баратање песницама под печатом генералне информације о снази актера, „па нека се то зна”. Ова песница има адресу, а њу је гласно узвикнуо председник Венецуеле Чавес: „Хајде Јенки, провирите!”.

Председник Чавес има доларе од нафте и телевизију, из чијег студија прети Вашингтону, забављајући тиме венецуеланску сиротињу. Она му ту пажњу узвраћа на изборима. Дакле, Чавесов рачун је јасан. Мање је сигурно шта у егзотичним Карибима може да упеца Москва?

У комуникацији симболима карте не остају уз груди. Мора постојати капацитет да се оно што се сигнализира евентуално и изврши. Не изгледа да Русија, упозоравајући да ће у баратању силом опонашати САД, располаже ресурсом који претпоставља таква амбиција. Маневар с Венецуелом вероватније је плод процене да Вашингтон, распет ратовима у исламским земљама, нема снаге да упозори да Русија настоји да хода у два броја већим, совјетским ципелама.

Тим пре што Америка поводом Грузије говори тише него обично, јер је свесна несразмере свог потенцијала и неке оштрије поруке. Одговор САД на „доктрину Медведева”, којом Москва обећава сопствени пакт, ривалски Атлантском, и заштиту тобоже пречих права у њој гравитирајућем парчету света – не постоји. Вашингтон је принуђен да чека даљи развој. Осим тога избори су и приоритет садашњих и потенцијалних фронтова, тек ће се одређивати, вероватно с новом администрацијом. Али је бар амерички семафор искључен и нема варљивих сигнала. (Ако се не рачуна сарказам „изненађености”, да „они и имају” четири лађе, способне да плове до САД! )

Могућно је да ће проверу капацитета Русије за „доктрину Медведева” извршити најпре руски савезници. Ето, они још нису признали независност Абхазије и Јужне Осетије. А Москва очекује. Може ли Русија нешто ако они то уопште не учине?