Од муља до Љуља

Реал је протеклог викенда освојио своју 11. титулу клупског првака Европе у кошарци, на „величанствен начин”, како је то представила велика већина светских медија. Можда је све то и било величанствено…

Настављен је мит о клубу над клубовима, који има десет живота (један више од мачке) и који, као нико други, може да се извуче из безизлазних ситуација. Они који мрзе Реал, рећи ће да је део тог мита грађен на традиционално повољним судијским одлукама, у шта се уверио и један Јувентус (у фудбалу); али и на претпоставци коју својим изјавама хране нико други до његови ривали: да је „краљевски клуб” предодређен за успех! Ако то поновите толико пута, сигурно ћете и сами поверовати у то…

У Каунасу, руку на срце, није ништа било спорно са арбитрима. Реал се против Олимпијакоса извукао на искуство, појединачни квалитет, али и уз мало среће. Заиста је невероватан, па чак и необјашњив потез Серхија Љуља (висок1 91 центиметар) – који је у једној стотинки, док је изводио завршни скок-шут, успео да споји две готово неспојиве ствари: прво, да испрограмира путању лопте тако да може да надвиси Мустафу Фала (218 цм) који је притом у скоку и са подигнутом руком; друго – да има снаге и концентрације да у последњем тренутку утакмице изведе тако нешто, свестан да до тада није постигао ниједан кош.

Зато ће то Љуљово мајсторство остати као најупечатљивија слика из целе сезоне. Још милион пута да се понови оваква ситуација – свих милион пута би или Фал блокирао тај шут, или би Љуљ једва добацио до обруча. Потврдило се да вансеријски играчи имају способност да у правом тренутку ураде праву ствар, да надмаше сами себе, па чак и да победе законе физике! Да је, рецимо, у 25. минуту покушао тако нешто, Љуљ би вероватно промашио. Али не и у моменту кад није имао право на грешку. Мали играчи се као восак топе у таквим ситуацијама, а велики постају чвршћи од челика. Обични играчи Бога моле да их лопта заобиђе у безизлазним ситуацијама, а победници не могу да се смире док им она не дође у руке.

То је што се тиче похвала на рачун Реала.

Не можемо да се отмемо утиску да је Реал, у најмању руку, на чудан начин трасирао себи пут ка титули, онако како се до сада није стизало на трон. Да ли би Реал сада имао пехар да није било оне незапамћене туче у Мадриду против Партизана? Да ли би успео да преокрене после два изгубљена меча на свом терену? А ко је започео тучу? Јунак велике победе у Каунасу, капитен: Серхио Љуљ!

„Оно што се догодилоћ никада не би требало да се деси на кошаркашком терену. Преузимам одговорност за тај тежак фаул који је изазвао катастрофу која је уследила. Моје извињење свим кошаркашким навијачима”, написао је Љуљ по завршетку друге утакмице против Партизана, извинивши се за груб прекршај на Пантеру, у тренутку кад се спуштала завеса на једну од најружнијих представа Реала у Мадриду у његовој историји, у погледу и резултата и понашања играча.

Та провокација, на коју је наивно насео капитен Партизана, променила је ток четвртфинала и вратила Реал у живот. Да не понављамо целу причу, зна се ко је кажњен и колико… Треба само имати у виду то да онај који је све замесио, не само да није кажњен, већ је – видимо сада – постао јунак финала Евролиге, играч коме се сви безрезервно диве. Можемо само да се запитамо шта би било да је Пантер онај његов крвнички фаул схватио као похвалу (био је то очигледан знак немоћи), а не као провокацију…

Док други читају Сервантеса и замишљају дивове (борбе с ветрењачама), Реал се и даље чврсто држи Макијавелија: циљ оправдава средство!