Морамо да будемо солидарни са децом

Да је на почетку, после трагедије, свако дете упитано да ли жели да од сутра иде са својим другарима и наставницима у, рецимо, Дечји културни центар, свако би одговорило потврдно, тако да би се избегла мучна пребројавања деце која похађају и која не похађају наставу у школи. Тај воз смо пропустили и урадили најгоре могуће – поделили децу. Надамо се новој шанси и томе да ћемо се сви прибрати. Само је требало дозволити деци да буду заједно. Ако је то могуће једино на ливади, онда на ливади. Заједништво и солидарност треба да схватамо на тај начин док год постоји и једно дете које неће да приђе улици, а камоли да уђе у школу. Морамо бити солидарни с њима, истакла је у разговору за „Политику” Бојана Недељковић, заменик председника Савета родитеља ОШ „Владислав Рибникар”, мајка ђака седмог шест који од дана трагедије не иде у школу.

Многе установе културе чији је оснивач град Београд понудиле су да буду домаћини ученицима и наставницима врачарске осмолетке „Владислав Рибникар”. Намера је да се и деци која нису спремна да се врате на поприште злочина, у клупе школе у којој се догодио несхватљив масакр, омогући да, као што желе, бораве с вршњацима из одељења, на часовима другачијим од уобичајене наставе, али где ће с другарима и наставницима који им недостају моћи да разговарају и о животним и о школским лекцијама. „Рибникар” има нешто више од 1.100 ђака, отприлике упола је мањи капацитет до сада понуђених алтернативних простора за „наставу” за „рибникарцe” ван школске зграде. На родитељима је да изаберу који су од понуђених културних центара, музеја, позоришта прихватљиви да би Министарство просвете, како је најављено, данас припремило план активности за следећу седмицу за ученике на различитим локацијама.

Утисак је родитеља да се њихов глас недовољно чује, да се кризом не руководи вешто. Занима их ко доноси одлуке. Саветодавно тело, уверава Недељковићева, од масакра до сада ниједном није гласало ни за једно мишљење или предлог о томе како и шта даље, после трагедије. Истиче и да је „недопустиво што су деца пре родитеља обавештена да могу да се врате у школу седам дана од масакра”.

– На састанцима Савета родитеља никада није спроведена процедура гласања о питању повратка деце у школске клупе. Јавност се обавештавала да су родитељи за повратак деце у школу, иако је већина била против. Дезинформације и полуистине су преплавиле јавно мњење, што је одраз система у којем не постоји тело које управља кризном и надасве трагичном ситуацијом. Савет родитеља нема моћ одлучивања, али у тренутку трагедије и након ње суштински је најбитније да се чује глас родитеља, глас разума, глас унесрећених људи који су изгубили своје најмилије. То је безупитно! Било је речи о томе да деца треба да одлуче да ли ће да иду у школу или не. Малолетна деца?! Родитељи сносе одговорност за своју децу и имају свест о узроцима и последицама. Потенцира се подвојеност између родитеља, али верујте да раздор не постоји, јер свако од нас у овој муци жели најбоље за сву децу – истиче Гордана Гаврић, мајке девојчице из петог четири ОШ „Владислав Рибникар”.

И њен је утисак да се хтело да се створи привид нормалности после свега. Она потврђује да су се нека деца вратила у школу да би била заједно, има оне која су кренула и не могу то да поднесу, покушавала су, али су поново проживљавала трауме, има родитеља који су послушали савете психијатара да дете, чак и ако нема трауму, не воде на место злочина да ствара трауме.

– Обавештење родитељима да деца могу, а и не морају да се врате у школу није добра одлука. Морамо бити солидарни, уз децу која због стреса и огромне патње не могу да се врате. У одељењу у које иде моја ћерка двојица дечака су изгубили сестре у овој трагедији. Да ли се ико запитао да ли та деца имају снаге да се врате на место злочина. Морамо имати саосећања са онима којима је најтеже. У овој најтежој и најделикатнијој ситуацији нема потребе да се делимо, већ треба да пружимо руке једни другима, да свој деци пружимо прилику да буду заједно ван места злочина – напомиње Гаврићева.

Седам захтева родитеља седмог два у коме је страдало највише ђака указују обе наше саговорнице, сви су подржали из потпуног саосећања и без дискусије. Касније је део родитеља покренуо и иницијативу да се моментално обустави настава за све ђаке „Рибникара”, а радна година заврши закључно с 3. мајем, даном масакра. Одговоре нису добили. Из просветног врха више пута нагласили су да се сваки корак тима за кризне интервенције у ОШ „Владислав Рибникар” разматра с родитељима и наставницима у најбољем интересу ученика.