Католичке девојке „ускачу” за Морлаке

Папска Конгрегација за пропаганду вере (ширење католицизма), основана 1622. године, већ 1642. пружила је пипке до седишта Пећке патријаршије где је њен елитни мисионар Франческо Леонарди преговарао са српским патријархом Пајсијем Јањевцем о могућој унији српске и римске цркве.

Али, само неколико година касније, избијањем турско-млетачког, Кандијског рата, 1645. године, Пропаганда се нашла у дефанзиви: на млетачке поседе у Далмацији и јужном, црногорском приморју, стигле су, из јадранског залеђа, српске, православне скупине (родови, братства), које су Млечани звали „српски Морлаци” (италијанска транскрипција византијскog термина Мавровласи) због доминантног, сточарског начина привређивања. Брђани који се не раздвајају од оружја, вечно спремни за ускочко-хајдучку акцију (паралелни  начин стицања добара), били су Млечанима неопходни војнички „род” који ће контрирати  турској пограничној, лакој коњици (акинџијама) распоређеној по крајиштима (серхатима).

Ти, копнени ускоци, својом ускочко-хајдучком формулом ратовања, постали су млетачки пандан акинџијама. И једни и други, били су јуришне трупе које су изводиле прекограничне брзе продоре и дубоке упаде, пљачкајући и палећи усеве и насеља на противничком терену.

Морлачка војска ратује „о свом руху и круху”, самофинасирајући се пленом. Згодно за Латине.

Млетачка управа лавирала је између њима драгоценог морлачког корпуса и локалног католичког клира, односно њихових перманентних акција унијаћења, католичења и сузбијања „шизматичних” (православних) верника и свештеника.

Млечани су балансирали тај верски ривалитет, држећи конфликт у стању  ниског интензитета.

За ову причу користимо се документима из архива Пропаганде које је у својој студији „Римска курија и јужнословенске земље од 16. до 19. века” (1950) цитирао и анализирао историчар Јован Радонић.

Тако задарски бискуп Теодосије јавља префекту Пропаганде кардиналу Барберинију да је, уз помоћ генералног провидура Корнара, затворио у једну од задарских кула калуђера Михаила који је „постављен за епископа”. Теодосије каже како је „тај епископ стално бунио народ”, да је заточен већ шест месеци и да још није испитан, ни изведен пред суд.

Морлачки су одговорили подизањем православне цркве у залеђу Задра, на „запрепаштење” Теодосија и без дозволе Млечана.

С друге стране, кардинал Астали 14. 12. 1661.  подносећи Пропаганди реферат о приликама у Далмацији, каже да се акцији католичења „енергично успротивило пет калуђера у околини Задра” којима, каже референт, „не можемо ништа” јер их власти штите „због ратних заслуга”.

У „избегличком” (морлачком) селу Стобрег (данас предграђе Сплита, Стобрећ) калуђер Никола Кнежевић „сеје своје ђаволско семе по народу” упркос „забрани генералног викара”, пише Пропаганди сплитски мисионар дон Иван Божановић.

Међутим, највећа мука за мисионаре и бискупе стиже иза леђа предњих положаја, из сопствене позадине, одакле се нижу аутоголови епидемијских размера. Секретаријат Пропаганде бива затрпан паничним рапортима. Радонић сумира анализу пристиглу 9. 5. 1661:

– Конгрегацију за пропаганду нарочито је узнемиравало то што многе католичке девојке „ускачу” за стасите Морлаке који се жене њима и преводе их у православну веру. Покушано је да се преко млетачких војних власти томе стане на пут, али млетачки војни заповедници не само да се нису одазвали жељи римокатоличких црквених кругова, него су их чак и исмевали.

Конгрегација је ову невољу крстила као „највећи неред” (maggior disordine) којег изазивају „бројни млади брђани” (molti giovani montagnoli) стигли „од Србије”.

У ратној заветрини одигравала се параускочка, еротска епопеја.

Шибенски бискуп, око 1660. извештава Пропаганду да је, чак, посетио градску православну цркву и тамо проповедао и поучавао младе Србе да „не краду римокатоличке девојке”.

Поменути бискуп Теодосије, у писму из Венеције, 26. 7. 1664. молећи Пропаганду за лек од ове пошасти, тражи двојицу језуита који би искључиво ординирали међу Србима „који краду католичке девојке, жене се њима, па их обраћају лажним браковима у ђавољу веру”.

Теодосијева дојава прочитана је 22. септембра исте године на седници Пропаганде где је одлучено да се од језуитског реда затраже мисионари које потребује Теодосије.

У Боки, по селима у околини Рисна, морлачки дошљаци подижу сиротињске црквице од сувозидина (muro secco), али им то не смета да освоје срца католичких удавача. Кад је Пропаганда сазнала за ту праксу, захтева 1663. од которског бискупа и млетачких власти да забране Србима превођење тих невеста у православље.

Католичке девојке, за разлику од Пропаганде и интолерантних бискупа, имале су креативни одговор на морлачки изазов, на славу темељног хришћанског императива: љуби ближњег свога!

Свакако шампионска вест била је да је међу српским придошлицама (haiduci scismatici di rito serviano) и хајдук  Goliavin којег Радонић идентификује као Дијете Грујицу из народних песама. У Рим је јављено је да је он отерао закониту жену, с којом има три сина, и довео „младу Латинку”.

По савету пераштанског опата Андрије Змајевића, Пропаганда одлучује да се о случају обавесте херцеговачки и цетињски митрополит, како се убудуће не би дешавали „слични нереди”.

Префригани Змајевић наговорио је 1663. викарног епископа Пећке патријаршије Руфима, који је у приморју купио султанску мирију, да забрани Грујици приступ у цркву Светог Илије, у Ораховцу код Рисна, око које су локални Срби и католици водили спор за право власништва.

                       (Крај)