Психолози и пророци

Услед два случаја вишеструких убистава које су извршили једно дете и млађа пунолетна особа, као и бројних имитативних понашања и одобравања (лајковања) на интернету, у нашој јавности се све више износе идеје о потреби за радним ангажовањем већег броја психолога у школама. Психологија је наука чији је циљ да објасни и предвиди понашање. У практичном смислу, три крупне области где је психологија нашла своје место су предузећа, болнице и школе. Психологија је, пре свега, усмерена на нормалне, психички здраве људе. Бављење психопатолошким појавама и њиховим узроцима је један ужи сегмент психологије због чега је лаици често бркају с психијатријом, која има задатак да дијагностикује и лечи психичке болести, док психолог у психијатријским установама као члан стручног тима има улогу да процењује функционисање личности и интелектуалних способности.

У предузећу психолог такође врши такве процене, пре свега приликом запошљавања нових радника; он прати њихову адаптацију, стара се о менталном здрављу запослених и наступа као стручни консултант у области развоја људских ресурса. У школи се психолог, између осталог, стара о менталном здрављу ученика тако што прати њихове активности и позива их на разговор, по потреби; он је члан „педагошко-психолошке” службе која прати успех и дисциплину ученика и остварује сарадњу с наставницима у погледу њиховог педагошког рада и односа са ученицима, а такође ради и са родитељима у случајевима проблема у учењу или са дисциплином ученика.

Након два узастопна вишеструка убиства многи психолози су позивани да у средствима јавног информисања изнесу своје мишљење о тим случајевима и дају предлоге о томе шта друштво може да уради да превазиђе кризу.

Идеја о потреби за већим бројем психолога последица је кризе у којој се нашло наше друштво: да се санирају њене последице и да се делује превентивно, како се вишеструко убиство какво се десило у основној школи више никада не понови, али и да се решава проблем вршњачког насиља који постоји одраније. Сада се поставља важно питање: Какви су формалноправни и институционални капацитети за планирање, усмеравање и надзор рада психолога, не само у школама већ уопште?

Психолози су од 1953. године организовани у добровољном удружењу грађана под називом Друштво психолога Србије. Ово удружење је кроз своје интерне прописе настојало да својим члановима пружа стручну помоћ и подршку, али и да кроз одређена тела врши надзор над њиховим радом. Разуме се, одлуке ових тела нису биле обавезујуће, нити су важиле за психологе који нису чланови друштва. Године 1995. донет је Закон о условима за обављање психолошке делатности. Овим прописом надзор над радом психолога дат је министарству надлежном за послове социјалне заштите, иако психолози раде и у другим областима. Укратко, тим законом психолошка струка не може да се унапређује и надзире на одговарајући начин. Сведоци смо да се разна лица издају за психологе и да психолошке тестове користе лица која немају психолошко образовање. Положај психолога, посебно у школама, деградиран је, на пример, психолог у основној школи који одговара за све ученике има плату као учитељ без радног стажа. Грађани незадовољни радом психолога немају коме да се жале, изузев Друштву психолога, уколико је реч о њиховом члану, а већина психолога није члан овог удружења. Чак и да се обрате неком министарству са жалбом на рад психолога, у њима не постоје службе које су довољно стручне да процене рад психолога. Када је реч о школама, инспекције које се врше односе се углавном на проверу формалноправних процедура, при чему се не решава суштина проблема. Слично је и са другим областима рада психолога.

Шта би се добило тиме када би се због кризе настале услед вишеструког убиства и ранијих проблема у вези с вршњачким насиљем запослио већи број психолога? Како сада стоје ствари, они би радили исто што се радило до сада, разговарали би са ученицима, наставницима и родитељима, настојећи да својим саветодавним радом амортизују стрес настао због убистава. Они би настојали да предлажу мере за смањење вршњачког насиља или чак спроводили програм неке радне групе на нивоу министарстава. Али, и даље би остајао проблем планирања, континуираног стручног усавршавања и надзора.

Зато би доношење новог закона о психолошкој делатности представљало цивилизацијски искорак. Држава би требало да пренесе своја овлашћења на стручну организацију која би имала улогу да издаје лиценце за бављење психолошком делатношћу. Овакве организације већ постоје у нашем друштву, као на пример лекарска или адвокатска комора. Тако би психолошка комора била у могућности да организује психолошку струку у смислу континуираног усавршавања психолога, да надзире њихов рад, али и да штити интересе психолога. Најзад, психолошка комора би омогућила бољу повезаност психолошке струке и грађанства јер би захваљујући правовременим и научно заснованим информацијама грађани разумели штетност разних блогера, лајфкоуча, пророка, надрилекара и других дилетаната који покушавају да живе од слабо информисаних људи суочених са животним невољама. Нацрт оваквог закона одавно се налази у фиоци Друштва психолога Србије и чека да угледа светлост дана чим га његови представници упуте на усвајање у Скупштину Републике Србије.

Психолог