Мењање света, чип по чип

Један важан рођендан јуче је протекао дискретно, без торте, свећица, шампањца и поклона, тек са понеким текстом, махом у стручним публикацијама. Али са слављеником смо се дружили сви, од јутра до сутра, нехајни да је прошло тачно пола века откако је угледао свет и почео да мења наше животе да би данас био један од кључних актера увелико промењене цивилизације.

Слављеник је – микрочип.

Пре равно 50 година, млади инжењер Џек Килби, приправник у корпорацији „Тексас инструментс”, новајлија у толикој мери да није имао право ни на годишњи одмор, приказао је својим шефовима оно што је осмислио током јула и августа у углавном празним лабораторијама док су колеге биле на заслуженим распустима.

Било је то парченце германијума, хемијског елемента сребрнасте боје који има полупроводничке карактеристике, величине нокта, прилепљеног на стакло, из којег су вириле жице. Млади истраживач је тежице прикључио на осцилоскоп, на чијем су се екрану појавиле пулсирајуће синусоиде електричног напона.

Мало коме је то тада изгледало као почетак једне нове ере. Једна анегдота каже да је том приликом представник велике корпорације која се бавила транзисторима резигнирано слегао раменима, уз питање: „Добро, а чему то служи?”.

Оно што је Килби том приликом показао – и за шта ће тек 42 године касније (2000) добити Нобелову награду за физику – било је прво „интегрално коло”: транзистор (који је направљен десет година раније) и пратеће компоненте (диоде, кондензатори и слично) били супрви пут „угравирани” у комад од истог материјала, уместо да, као дотле, као посебни делови буду међусобно повезани жицама. Било је то ново решење за стари проблем, а Килбијева заслуга је у томе што је први показао да је тако нешто практично могуће.

„Интегрално коло”, које је у међувремену добило име „микрочип”, на силицијум, уместо на германијум, угравираћегодину дана касније један други инжињер Роберт Нојс. А кад је једном показано да транзистор и компоненте могу да се интегришу на једноставан и економичан начин, оно што је уследило било je незаустављиво. До друге половине шездесетих на чипу је већ било на стотине транзистора. Пред крај осамдесетих већ на стотине хиљада. Интел, водећи произвођач чипова, ове године је представио микрочип са две милијарде транзистора.

„Муров закон”, назван по Гордону Муру, кооснивачу Интела, формулисан још 1965, који вели да ће се моћ микрочипова удвостручавати сваке две године – и коме су предвиђали привремену важност, јер се веровало да ће се брзо стићи до лимита – валидан је и данас, а процењује се да ће то бити бар још једну деценију. Интел, узгред, данас има 15 фабрика микрочипова од којих свака коштаоко три милијарде долара. Хале у којима се(уз помоћ робота, које такође контролишу микрочипови) производе савремена интегрална кола сматрају се најчистијим местима на планети.

Колики је напредак у међувремену остварен, најбоље илуструје метафора која каже да би куће да су умањиване истим темпом као и микрочипови, данас могле да буду виђене само под јаким микроскопом.

Микрочип нам је донео много благодети – он је наш свакодневни пратилац, без њега не би, између осталог, било ни Интернета па ни глобaлизоване економије. За разлику од другог великог изума 20. века, атомске бомбе, од њега не прети опасност да уништи свет, али и он показује да је технологија, само по себи, бенигна: малигни су само начини њене употребе. Узмимо само пример „паметних” ракета са чиповима у њиховим главама, које саме проналазе циљеве, а у чију смо се прецизност, нажалост, и непосредно уверили.

Микрочипови су омогућили и развој све више примењиваних технологија „великог брата”, глобалне епидемије удара на приватност уз помоћ уређајакоји су део наше свакодневице: мобилних телефона, кредитних картица, уређаја за позиционирање, „чипованих” идентификационих докумената...

За све што добијемо, изгледа треба нешто да дамо: питање је само како успоставити праву меру између користи и (пратеће) штете.

Али поход микрочипова је незаустављив. Процена је да ће их ове године бити произведено око 280 милијарди комада, разних капацитета и намена.

Човек заслужан за њихово постојање умро је у јуну 2005. Слава му, иначе, није завртела мозак. Кад год су гапитали о његовој о улози у свему, Џек Килби би цитирао виц о дабру који зецу, док стоје у подножју џиновске бетонске бране, објашњава: „Не, нисам је ја направио, али изграђена је по мојој идеји”.