Школско звоно вида ране

Трећи мај 2023. године постао је дан после кога ће се животи већине грађана Србије делити на пре и после, због масакра који је починио тринаестогодишњи ученик основне школе „Владислав Рибникар”, јер се никада у историји српског школства није догодило да ђак почини масовно убиство. У животу већине Норвежана тај дан је био 22. јул 2011. године, када је тридесетдвогодишњи Андерс Брејвик починио највеће масовно убиство након Другог светског рата, убивши 77 особа. Масакр који је започео дизањем у ваздух аутомобила напуњеног експлозивом у близини зграде Владе у Ослу и убиством осам људи и наставио га на острву Утоја, где је пуцао у 69 учесника омладинског летњег кампа Лабуристичке странке, Брејвик је објаснио борбом за „праведан циљ одбране европске цивилизације”, додајући да је камп на Утоји изабрао за мету јер је служио као „легло за штетне идеје мултикултурализма и социјализма”.

Норвешка је после трагичног догађаја на острву Утоја осмислила моделе програма за рад мултидисциплинарних тимова с младима – у препознавању угрожених, праћењу њиховог здравственог стања и њиховом дугорочном психосоцијалном опоравку. Уз посредовање норвешке амбасаде и на позив Владе Србије, у Београд је дошла делегација стручњака за посттрауматски третман младих, културу сећања и друштвени дијалог из Норвешке, у коме се налазе представници Утоја центра, Норвешког универзитета за науку и технологију из Трондхајма и Центра за студије о насиљу и посттрауматски стрес, који спроводи истраживања о насиљу и трауматском стресу и помаже жртвама трауме.

Норвешки стручњаци посетили су ОШ „Владислав Рибникар”, где су се састали с представницима надлежних министарстава и представницима Савета родитеља, а потом су имали радни састанак с др Милицом Пејовић Милованчевић, директорком Института за ментално здравље, и психијатрима ове установе. Гости из Норвешке сусрели су се и са премијерком Аном Брнабић и учествовали у састанку Радне групе за ментално здравље и подршку младима, којом управља премијерка, а планирана је и посета местима где се десило друго масовно убиство у општинама Младеновац и Смедерево и састанак с представницима локалне власти.

Када евоцира успомене на дан који је променио норвешку историју, директор Утоја центра Јерген Фриднес у разговору за „Политику” истиче да је након ове трагедије била неопходна брза реакција друштва.

„Брејвик је хтео да убије целу генерацију младих политичара Норвешке, желео је да убије цело острво Утоја. Људe је убијао и унутар зграде, али и на отвореном простору кампа – од 69 људи који су страдали на Утоји, 13 је убијено унутар зграде и те жртве постале су окосница наше дилеме шта да урадимо с тим простором. Многе особе које су преживеле масакр хтеле су да се врате у камп, јер нису желеле да их победи страх и Брејвиков дух. Један део породица жртава хтео је да сачува зграду у којој се убиство десило, а други су желели да је спале до темеља. Било је пуно противречних идеја. Због тога смо ми готово три године путовали по земљи и разговарали са члановима породица и пријатељима жртава и на крају смо се договорили да се само трећина зграде сруши. Задржали смо место на коме се убиство десило како би оно могло да ’исприча’ страшну причу будућим поколењима, а око ње смо изградили нови део. Онда смо кренули с преуређењем кампуса – неке од кућица су реновиране, подигнута је нова хала, а челични прстен са утиснутим именима жртава обешен је у шуми. Други објекти, попут централне кафетерије, намерно су остављени у истом стању у каквом су били након напада, с рупама од метака, као подсетник на то да морамо водити непрестану борбу против расизма. Четири године након масакра, норвешки социјалдемократски подмладак, који је у међувремену одржавао састанке у Гулсруду, месту на копну преко пута Утоје, вратио се на острво”, прича Фриднес.

Педијатар др Сине Стенсланд из норвешког Центра за студије о насиљу и посттрауматски стрес, која се специјализовала за здравствене последице масовних траума код деце, присећа се да је цела земља била у хаосу након Брејвиковог масакра и додаје да је брзо формирана радна група састављена од професионалаца за ментално здравље, попут оне која сада ради са жртвама масакра у школи „Владислав Рибникар”.

„Трудили смо се поступамо у складу с међународним искуством и смерницама. Радили смо са сведоцима масакра, од којих су многи били озбиљно повређени, али и са породицама и блиским пријатељима жртава. У Норвешкој смо имали тимове за кризне интервенције у свакој општини и на основу искуства из претходних трагичних догађаја, знали смо да је жртвама понекад тешко да сами траже помоћ и да морамо деловати проактивно и нудити им помоћ, јер људи преплављени болом и умором често желе да се изолују од целог света. Због тога су изабрани чланови кризних тимова, најчешће социјални радници, ишли од врата до врата и разговарали са људима који су преживели масакр. Неки од њих су нам рекли да им није потребна помоћ и да ће моћи сами да се носе с траумом, али су годину дана касније схватили да им је ипак потребна помоћ. Важно је разумети да посттрауматски стресни поремећај има сличан механизам као астма – постоје периоди када сте добро и дишете без проблема, а њих буквално преко ноћи смењују епизоде у којима не можете да дишете и борите се за ваздух”, објашњава овај педијатар.

Тур Ајнар Фагерланд, професор историје и стручњак за културу сећања са Универзитета у Трондхајму, примећује да је оно што повезује два масовна убиства у Норвешкој и Србији чињеница да су убијани млади људи и да оба места имају снажно симболичко значење – Утоја је била срце омладинског социјалдемократског покрета, а „Владислав Рибникар” елитна огледна школа престонице.

Др Харалд Бакелунд, психијатар из Центра за студије о насиљу и посттрауматски стрес, сматра да ова два масовна убиства повезује чињеница да је било пуно жртава и сведока злочина, као и доста рањених. „Разлику представља чињеница да се у београдској школи све релативно брзо догодило. У Утоји је Брејвик пуцао 85 минута, скоро сви посетиоци кампа видели су цео масакр и било је доста озбиљно рањених особа, које су гледале у лице смрти. У школи „Владислав Рибникар” срећом доста деце није било у том делу школе где се масакр десио или су ишли у супротну смену, што ће свакако олакшати опоравак. И полиција је релативно брзо дошла на место злочина и ухапсила починиоца, што није био случај у Утоји, у којој је полицајцима требало скоро сат времена да дођу”, примећује овај психијатар.

Свесна да је јавност у Србији веома подељена у погледу одлуке да ли деца треба да се врате у школу након овог масакра, педијатар др Сине Стенсланд истиче да ђаци морају да се врате у образовни систем што пре и да се друже с вршњацима у школском окружењу, јер колектив има исцељујући ефекат на појединца.

„Искуства показују да се деца која се изолују од колектива и не иду у школу спорије опорављају. Наравно да морамо имати на уму чињеницу да ће рањеној деци и директним сведоцима масакра бити потребно највише времена за опоравак и да ће некима бити веома тешко. Такође, морамо имати на уму да је темпо опоравка индивидуалан”, нагласила је она.

Норвешки амбасадор: Важно је да се све не исполитизује

„Веома је важно да се у јавном простору прича о томе шта се догодило у ОШ ’Владислав Рибникар’ и да се анализира шта је дечака мотивисало да почини тај злочин. Када је Андерс Брејвик починио масовно убиство – били смо у шоку, али смо схватили да јавности дугујемо објашњење зашто се то догодило, јер је заједница била у страху да се то поново не деси. Поред тога, веома је значајно да се цела ствар не исполитизује, јер је то најмање што је потребно жртвама, породицама и целом друштву”, истакао је Јен Еуген Јелста, амбасадор Норвешке у Србији.