Рушење школе не брише трауме

Масовно убиство попут оног у ОШ „Владислав Рибникар” никада се није десило у Сједињеним Америчким Државама, а када то кажем, мислим на чињеницу да је тринаестогодишњи дечак унапред испланирао масакр, направио листу ученика које ће ликвидирати и пиштољем их убио понаособ. Масовна убиства у Америци се углавном извршавају аутоматским оружјем. Друго, већина су била расно мотивисана или су почињена из освете – каже др Јелисавета Сања Роловић, клинички психолог, која је била део тима психолога који је радио с децом и породицама – жртвама једног од највећих масовних убистава у америчким школама, које се догодило 2012. године у школи „Сенди Хук” у Конектикату. Тада је нападач усмртио двадесеторо ученика и шесторо запослених.

Како истиче наша саговорница, у овом тренутку важно је да наша јавност добије информацију да дечак који је починио убиство неће бити на слободи, али је исто тако важно да му се не постављају дијагнозе док траје истрага.

„Оно што се 3. маја догодило у школи ’Владислав Рибникар’ постало je колективна траума – не само траума родитеља, наставника и деце из школе на Врачару. Београд и Србија апсолутно заслужују детаљан извештај зашто се овај злочин догодио, ко је Коста и шта се дешавало у његовој породици и његовој школи, што га је мотивисало да почини масакр. Такву врсту објашњења и анализе добијала је јавност у Америци после сваког масовног школског убиства”, каже др Јелисавета Сања Роловић, која је предавала на њујоршком Медицинском факултету и на Универзитету Колумбија, а обучавала се на Акермановом институту за породицу. Акредитовани је супервизор за брачну и породичну психотерапију Америчке академије за породичну терапију и има тридесетогодишњу приватну праксу у Њујорку.

Она је пре две недеље дошла у нашу земљу како би присуствовала 71. Конгресу психолога Србије. Њен долазак изазвао је велико интересовање колега, пре свега психолога који пружају психолошку прву помоћ и подршку ученицима, родитељима и наставницима ОШ „Владислав Рибникар”. Желели су да од ње добију савет и подршку, знајући да је неколико месеци радила са жртвама највећег масовног школског убиства у САД.

„Србија не може пресликати америчке моделе, већ их мора прилагодити нашој средини, нашој култури, породичним вредностима и друштвено-политичком контексту. Међутим, једна ствар је заједничка сваком друштву – када се деси масовно убиство у школи, мора да се разговара о томе шта се десило. То не значи да су сви родитељи и наставници одмах спремни да о томе говоре и буду део групне терапије, али значи да се мора веома брзо реаговати и да се морају организовати групни разговори најпре с наставницима, а потом с директорима – како да разумеју масовно убиство које се догодило, како је то на њих утицало и какве емоције имају. Када смо пружали психолошку прву помоћ наставницима, почели смо да разговарамо с родитељима ђака школе ’Сенди Хук’, од којих је највећи број њих био преплашен, љут и избезумљен. Водили смо разговоре и са родитељима који су изгубили децу – они су говорили о томе како се осећају и мотивисали друге да причају о својим емоцијама. Важно је истаћи да траума која је настала у групи мора да се лечи у групи. Они родитељи који нису били у стању да причају, јер су били преплављени болом, имали су јасну информацију где могу да добију помоћ. Осим групне терапије, с родитељима смо имали и индивидуалне сеансе, а ја нисам имала утисак да се у рад психолога и целог тима стручњака уплићу политичари и локални ауторитети, нити да влада на било који начин оспорава наш рад”, истиче наша саговорница.

Др Јелисавета Сања Роловић објашњава да свако од нас има личну „причу” и неку интимну трауму и различито реагује на масовну трауму. Међутим, социјално повезивање је кључно у процесу исцељења, јер свака траума изолује и стигматизује – зато се морамо вратити у заједницу и због тога се не поставља дилема да ли деца треба да се врате у своју школу.

„Ако доживимо саобраћајну несрећу, није решење да никада више не седнемо у кола, већ да радимо на превладавању трауме. С децом из „Рибникара” мора да се ради како би се она оснажила за повратак у школу. Пракса рушења школа у којима су се десила масовна убиства у САД не постоји. Школа ’Сенди Хук’ је рестаурирана након масакра, то је урадила иста грађевинска компанија која је у Њујорку сазидала нови Светски трговински центар, на месту где су биле Куле близнакиње срушене у терористичком нападу 11. септембра 2001. Није решење да се школе руше, јер рушење не брише трауме. Напротив, пракса је да родитељи и деца заједно учествују у реконструкцији школа, чак и тих учионица у којима се догодило убиство. Пракса је да се деца и управа школе договоре како школа треба да се реновира, јер се деца осећају боље ако имају доживљај да раде нешто корисно, што је у корист шире друштвене заједнице. Једна од основних последица траума јесте да она обеснажује и показује да немаш контролу над својим животом. Зато је кључна ствар терапије да се родитељима и деци врати осећај контроле над својим животима, а њих неће оснажити само разговор с психологом већ и заједнички рад на реконструкцији и преуређењу школе”, објашњава др Јелисавета Сања Роловић.

Она додаје да одговор САД на масовна убиства јесте изградња школа осетљивих на трауму у којима се обезбеђује подршка наставном особљу и обезбеђује окружење које подржава рад на новом школском курикулуму. Континуирано се процењују и ослушкују потребе ученика и наставника за пружањем подршке, ради се на изградњи социјалних и емоционалних вештина, уз непрекидну сарадњу са ученицима и породицама. У школи осетљивој на трауму сви деле заједничко разумевање трауме и њеног утицаја на ученике, породице и школско особље. Уз то, имају заједничку мисију стварања окружења за учење и постизање школског успеха, које признаје и бави се ефектима трауме, поручује наша саговорница.