Цене струје пре годину дана 400 евра – а данас на нули

Готово невероватне вести опет стижу са тржишта електричне енергије у Европској унији. Већ неколико недеља на берзама широм Европе усред дана региструју се негативне цене струје. Произвођачи нуде новац да неко преузме енергију коју су произвели! И на српској берзи цена електричне енергије за 28. мај, од 13 до 17 сати, била је равна нули, а није отишла у минус само зато што је то код нас, према важећим прописима, још немогуће. А само годину дана раније, „Електропривреда Србије” је на тим истим берзама плаћала струју и скупље од 400 евра за мегават. Зашто се такве осцилације цена појављују?

Који потрошач може да плати тако неразумно и неоправдано високе цене? А са друге стране, који инвеститор ће улагати у изградњу електрана ако може да се деси да још мора да доплати да би неко потрошио његову електричну енергију? Кад се све ово има у виду поставља се питање куда иде енергетика Србије и имамо ли разлога за бригу? Да ли је све што се дешава на тржиштима струје нормално? Заговорници либерализације енергетског сектора самоуверено тврде да јесте.

Европска привреда је у рецесији, а у овом периоду године домаћинствима није потребно ни грејање ни хлађење, односно потрошња је пала, тренутно има доста воде и сунца али нема довољно реверзибилних електрана ни батерија, па није чудно што се појављују нулте или чак негативне цене електричне енергије. Дешавале се то на тржишту и раније. Србија је добрих двадесетак година каснила за западним светом у увођењу слободног тржишта струје.

Др Слободан Ружић, бивши заменик министра енергетике Србије, у својој још необјављеној књизи „Тема енергетика”, наводи да када је почетком 21. века слободно тржиште електричне енергије закуцало и на врата Владе Србије и њене електропривреде да га је пратила мантра о смањивању укупних друштвених трошкова због либерализације енергетског тржишта, односно популистичка тврдња да ће се на тај начин обезбедити јефтинија енергија за домаћинства и привреду.

– Струја се мора произвести управо у оном тренутку и у оној количини када се и колико троши. Не постоји магацин у који се електрична енергија може одложити за релативно мале суме новца и онда искористити кад нам затреба. Због тога треба имати довољно изграђених капацитета да се потребе потрошача подмире и онда када су највеће. Инвестиције у производне капацитете у електроенергетици су огромне. Чак и кад електране раде током целе године, произведена електрична енергија није јефтина – каже др Ружић.

Међутим, додаје, ако се неки производни капацитет, било због захтева потрошача или силом прилика због сопствених карактеристика, користи врло кратко време током године, онда цена струје произведене у том објекту лети у небо. Из овога следи да ако се две електране исте инсталисане снаге које користе исти обновљиви извор енергије изграде уз потпуно иста улагања, али на два различита места у свету, цена произведене струје из ових електрана може драстично да се разликује.

– На пример, ако се једна соларна електрана изгради негде у мексичкој или арабијској пустињи где има еквивалентно време рада од 3.600 сати годишње и ако су потребна улагања била таква да она може да производи струју по цени од 27 евра по мегават-сату, током свог века, онда ће потпуно идентична соларна електрана у Србији, где ће имати три пута мање еквивалентно време рада, производити електричну енергију по три пута већој цени, односно по цени од 81 евро. Дакле, није свеједно где се ови објекти граде – закључује наш саговорник.