Цедуљице које се не заборављају 70 година

Седамдесет година од прославе матуре уприличено је у башти ресторана „Липов лад” где се састало 13 некадашњих гимназијалаца, од њих тридесетак колико их се налази на прагу десете деценије живота. Било их је, кажу, у генерацији око 170, а о онима који су их напустили чувају сећања и одају им пошту. На овај „платинасти” јубилеј окупио их је њихов другар Михаило Ђорђевић, адвокат у пензији.

– Он је наш хроничар и о свима нама брине. Распитује се за здравље, нашу свакодневицу и покреће нас на дружења. Позивнице нам шаље поштом, а овде се виђамо једном месечно – прича Илија Пажин, инжењер хемије у пензији.

Највећи допринос што је заволео хемију дугује професорки Милици. Увек је било градива које није лако савладати, али се, каже Илија, све у друштву лакше учило. Остајало је времена и за слободне активности. Ученици и ученице нису наставу похађали у истој смени, али је постојало међу њима другарство.

– Једни другима писали смо поруке и цедуљице остављали испод клупе или их додавали у ходнику. Поруке су знале бити и загонетне јер су се на тај начин изражавале симпатије према некој девојчици – присећа се Пажин тог лепог периода.

Многе изузетне занимљивости „архивирао” је адвокат Ђорђевић у брошури у којој су имена његових исписника. У гимназији је била запажена и драмска секција, са својом позоришним репертоаром. Овој генерацији припадале су, између осталих, и глумице Ружица Сокић и Радмила Андрић.

– Моји другари били су сјајни ђаци, који су после гимназије наставили школовање на факултетима и остварили успех у својим професијама од медицине, друштвених, правних и многих других наука.... – истиче Ђорђевић.

Међу њима је и примаријус др Никола Дограјић, педијатар. А свој немерљив допринос у раду и данас дају проф. др Ђорђе Трифуновић, који се бави проучавањем старосрпског рукописног наслеђа, и драмски писац и публициста Миодраг Илић.

Неки су каријеру и породични живот изградили у иностранству од Немачке, Америке, Швајцарске до Аустралије. И са њима су, мада ређе, али захваљујући савременим комуникацијама са којима иду укорак, на онлајн вези. Ђорђевић вели да су са професорком Славицом Пајевић увек обележавали годишњице, а последњи пут то је било на прослави 60 година „великог испита”. Не заборављају се ни разредне старешине, професор математике Милоња Јојић и Јегоров, професор руског језика.

– Лако је покренути времеплов, али увек постоји страх да се неко не изостави јер је свако на свој начин дао допринос у очувању успомена – каже адвокат Михаило.

Друштво је сагласно да постоји жеља за сусретима, а за то је резервисана субота, на доручку који „кућа” части, а онда се точак сећања уз здравице окреће. Од старијих генерација, богатих искуством, знањем и животним мудрошћу сви могу да науче. А ђаци, који баш ових дана полажу испит зрелости и крећу даље, требало би да имају за пример ове људе који на најбољи начин показују да су пријатељства из школских дана више од успомена.