Улична ферка

Насиље се ових дана брани... Тамо где је и настало. На улици. Некада су се градски гамени и дангубе песничили по градским сокацима... Уличари су уличарили по плочницима и асфалту... Родитељи су нас учили да се склањамо са улице јер то није безбедно место. Ни данас није ништа безбедније. Заправо, никад тешње. Прошле су невеселе деведесете, ништа мање лепе двехиљадите... И даље се вуцарамо по улицама... Додуше, са много мање вере и оптимизма. А и што бисмо када имамо уживо пренос на ТВ. Не морамо да устајемо са својих удобних и загрејаних кауча. Градски мангупи су своје улице данас уступили другима. Бране се на њима разноразна права... А колико успешно? Или је то само добар материјал телевизијама за још један ријалити. Медији се утркују да изброје број отворених кишобрана и густину насељености по прескупом градском квадрату. Једина тема ових дана је ко је више и чијих је више... Гледамо шетаче, попуњавамо време и живот, трошимо богу дане... Зарад чега? Док нас код куће чекају нескувани ручак, неурађени домаћи задаци, пуна корпа прљавог веша... Деца жељна разговора и пажње. Неће то уместо нас урадити новозапослени психолози и педагози у школама. На крају дана, морамо то, ипак, ми!

Насиље се, попут цунамија, прелило тамо где никад није смело – у медије, школе, јавне установе, у градски превоз, дом... Готово да смо огуглали на цику, вриску, повишени тон... Огуглали смо и на батине, жртве, крв... Свакодневно се са њима сусрећемо. Људски живот не вреди више ништа. „Хвала”, „молим”, „добар дан”, „изволите” – давно ишчезле речи.

Школска година завршила се за ученике ОШ „Владислав Рибникар”. Уместо оних слатких школских мука и неизвесности пред контролни, шаптања и треме, симпатија и малих ситних несташлука, завладао је мук, бојим се, вечни! Мук који ће обележити читаву генерацију. Школска година одавно се завршила и за остале ђаке. Оног тренутка када смо заборавили на мале тајне и када је све постало јавно и на изволте на друштвеним мрежама. Нисмо се још опоравили од „онлајн” наставе, завладале су бомбе, напетост и страх... И некакве другачије игрице... Изгубили смо тло под ногама. Некада смо се играли партизана и Немаца. Али смо увек били на страни добрих. Данас, Тик-Ток преплавиле су застрашујуће игрице у којима се величају убице. Антихероји постали су нам узори. Можда децу треба вратити на улицу да осете прави живот, а не онај измаштани. Јер, уличне ферке свакако су безазленије од оних виртуелних.

И неким умишљеним  ТВ „величинама” потребно је улично преваспитање, она стара добра правила фер туче. Свима онима који користе медијски јавни простор да величају себе и држе говор, и то још у викенд јутарњем програму када нам је потребан смирај, а не водитељски монолог. Можда телевизије треба такође да запосле психологе и психијатре. А и нама гледаоцима је потребна терапија и заштита од толиког медијског насиља којем смо свакодневно изложени.

Добро позната лица са РТС поручују – Један добар дан! Не може нам никако бити добар поред њих. Поготово када их видимо како усред пролећа ђускају у студију као да је Нова година. И то кад им време није!

Заправо, сасвим обичан дан на нашим телевизијама.