Село има само четири становника, а најмлађем је 56 година

НИШ – Са само четири становника, од којих најмлађи има 56 година, село Манастир најмање је на подручју Нишавског округа, показују подаци последњег пописа. Смештено у Сићевачкој клисури, неколико километара од Нишке Бање и 12 километара од Ниша, Манастир је по попису после Другог светског рата имао 122 становника.

У потрази за послом и бољим животом већина породица одселила се 60-тих година прошлог века за Ниш, или у суседно село Просек. Нишлије су у том селу 80-тих изградиле око 60 викендица, а њих четворо се и трајно доселило у Манастир.

Најмлађи међу њима је 56-годишњи Мирољуб Јовановић, некадашњи радник фабрике пумпи „Јастребац”, чији су родитељи 70-тих година у Манастиру почели да граде викендицу.

Он се из Ниша преселио 2004. године, када је остао без посла у фабрици.

„Нисам од предузећа добио стан, остали су ми дужни више плата. Нисам имао куд и дошао сам у викендицу. Издржавам се од социјалне помоћи и тако што сакупљам и продајем секундарне сировине. Обрађујем баштицу поред Нишаве у Просеку и тако обезбеђујем мало хране. Помажу ми и монаси из манастира Светог Николе”, казао је Јовановић.

Супружници Гордана и Бранислав Ђорђевић дошли су у Манастир привучени лепотом тог краја и на плацу од 12 ари направили су кућу и двориште.

„Била је то права џугла и змијарник. Коприве су биле од два метра. Све смо то очистили и откопали читаво брдо да би направили пространо двориште. Кућу и потпорне зидове сами смо градили, ручно, без мешалице. У кофама смо носили бетон”, навео је Ђорђевић.

Казао је да многе Нишлије не знају да постоји село у ком је живот по његовим речима, прави рај.

„За нас је ово продужетак живота. Радимо у нашем воћњаку кад је потребно, сређујемо двориште, имамо мали пластеник са парадајзом. Спавамо колико хоћемо, здраво се хранимо, а славуји нам по цео дан певају”, казао је Ђорђевић.

Додао је да се ниједног тренутка није покајао што се из Ниша преселио у село, иако је рођен у градској општини Палилула.

„Наш стан у Нишу је мали, како би сви заједно живели тамо, супруга, син ћерка, унука и ја. Овако нам је неупоредиво боље. Деца нас обилазе, доносе нам намирнице. Ми овде успевамо да уштедимо од наших пензија и да њима сваког месеца дамо ту уштеђевину”, изјавио је Ђорђевић који је пензију стекао радећи у Луткарском позоришту у Нишу.

Његова супруга Гордана рекла је да јој живот у граду нимало не недостаје и да је за последње две године само три пута отишла у Ниш.

„Било нам је тешко када смо градили кућу и сређивали двориште, али сада нам је одлично. Имамо увек по нешто да радимо у дворишту, а највише волим да се бавим цвећем. Имам преко 300 лала и преко 400 перуника. Имам и своју стену са најразличитијим цвећем која је најлепша у пролеће”, рекла је Ђорђевић.

Село је добило име по манастиру који датира још из 14. века, а посвећен је летњем Светом Николи, односно преносу моштију Светог оца Николаја.

Према писаним траговима, око цркве, изграђене на простору некадашњег манастира 1838. године подигнуто је село Манастир. Први становници били су Срби који су се ту доселили са простора Косова и Метохије.

Предање говори да је Манастир једно до ретких села на подручју југа Србије у које Турци за време своје владавине никада нису крочили ногом, пише Бета.