Како је операција „Стрела” претворена у кашу

Ниш – Последњих дана мајa и првог дана јуна 1999. године водиле су се најтеже и најжешће борбе у одбрани СР Југославије, због упорних покушаја копненог продора агресорских НАТО снага на територију наше земље и пробоја југословенско-албанске границе, коју су браниле наша војска и полиција. Намера снага НАТО-а, потпомогнутих терористима такозване ОВК, била је да се реализује брза операција планирана у америчком Пентагону под називом „Стрела”, каже за „Политику” прослављени командант Приштинског корпуса током бомбардовања СРЈ, генерал Владимир Лазаревић.

– После краха велике акције у којој је покушан копнени продор НАТО-а на територију Југославије преко Јуничких планина и Кошара, пошто су наше херојске одбрамбене снаге у потпуности разбиле војску агресора, у Пентагону је осмишљена нова операција под називом „Стрела”. Планиран је брз и муњевит упад у нашу земљу на другој локацији, преко Паштрика ка Призрену, са намером да се изврши расецање одбране јединица Приштинског корпуса и упад на југословенску територију како би наша земља била окупирана и приморана на капитулацију – прича Лазаревић. Снага одбране легендарног Приштинског корпуса, међутим, била је величанствена, као и његов отпор, додаје генерал.

– Тако је два дана узастопце, 1. јуна увече и сутрадан 2. јуна у дневном издању, на насловним странама „Вашингтон поста” објављена најсензационалнија вест о збивањима током првог оружаног напада на једну суверену земљу после Другог светског рата на тлу Европе, у којем је 19 војно најјачих и најопремљенијих земаља света извршило агресију на СР Југославију: „Немоћ – Операција НАТО-а под именом ’Стрела’, планирана у Пентагону, претворена је у кашу” – каже некадашњи командант одбране наше земље.

Информација да УН и НАТО инсистирају на примирју стигла је 3. јуна.

– Због наше успешне одбране и признате немоћи агресора, НАТО и УН покренули су иницијативу да се хитно одржи састанак њихове и државне делегације СРЈ. Већ за 5. јун договорен је сусрет на неутралном терену, на крајњем северу Македоније и недалеко од наше Карауле „Ђенерал Јанковић”. На део наше делегације која је кренула из Приштине, у којој сам био и ја, кроз Катаничку клисуру, у зору тог 5. јуна, међутим, терористи ОВК су извршили напад и покушали да нам онемогуће пролаз. Успели смо да разбијемо терористе, а у борби је погинуо један наш официр и двојица су рањена. Ни данас се не зна како су и од кога терористи сазнали да смо кренули на преговоре – прича Лазаревић.

Он је одмах државном руководству Србије упутио захтев да због угрожене безбедности напусте зону КиМ, а дипломата Небојша Вујовић из МИП-а обавестио је лично тадашњег председника Слободана Милошевића о његовом захтеву, објашњава генерал. – Одобрено је да одемо. На Караули „Ђенерал Јанковић” прихватио сам генерале Ковачевића, Кргу и друге и пребацили смо се на потез између Прешева и Куманова, где је директно из Београда стигао остатак наше државне делегације. Уз констатацију „да је ситуација врло тешка”, ту ми је показан документ на енглеском језику у којем се наводи закључак да је неопходно да се одмах наша војска и полиција изместе са територије КиМ. За мене је то било неприхватљиво и добио сам дозволу да се вратим на командно место у Приштинском корпусу и да руководим даљом одбраном земље – наводи Владимир Лазаревић.

Шестог јуна у француској војној бази на Аеродрому „Аџи Тепе”, поред села Блаце на неколико километара од Куманова, почели су преговори државне делегације СРЈ и представника УН и НАТО-а. Одржани су у војном шатору ограђеном бодљикавом жицом, и завршени увече на данашњи дан пре 24 године – 9. јуна 1999. године. Потписан је Кумановски споразум – документ о војнотехничкој сарадњи међународних снага НАТО-а и УН, односно Кфора и органа СР Југославије. Споразум су у име наше земље потписали полицијски генерал Обрад Стевановић и генерал-пуковник Војске Југославије Светозар Марјановић, а испред УН (Кфора) и НАТО-а британски генерал Мајкл Џексон. Потписници споразума су неколико минута после чина потписивања на конференцији за медије обавестили на стотине новинара из целог света о завршеним четвородневним преговорима.

– У саопштењу које смо добили те ноћи наведено је да су најзначајније одлуке Кумановског споразума биле прекид свих непријатељстава између НАТО снага и јединица Војске Југославије и српске полиције, измештање ВЈ и припадника МУП-а Србије са простора Косова и Метохије у периоду од наредних 11 дана – најкасније до 20. јуна у поноћ, успостављање зона безбедности између Косова и Метохије и централне Србије и, посебно, неодложна обавеза, коју преузимају УН, односно Кфор, за хитно разоружавање припадника, и расформирања илегалних јединица и формација такозване ослободилачке војске Косова. Посебно је наглашено да ће Копнена зона безбедности (КЗБ) бити од пет и Ваздушна зона безбедности (ВЗБ) од 25 километара – истиче генерал Лазаревић.

Дан касније, 10. јуна 1999. године, Савет безбедности Уједињених нација усвојио је Резолуцију 1244. У њој је, поред свега осталог децидирано наведено „да су Косово и Метохија саставни део Србије, да СР Југославија и Србија имају пун суверенитет над КиМ, да је обавезно потпуно разоружавање такозване ОВК, да се мора пронаћи искључиво мирно решење за Косово и Метохију и да се гарантује мир на територији целе СРЈ”.

Генерал Владимир Лазаревић каже да су након 9. и 10. јуна уследили веома тешки дани. Најтежи за старешине и припаднике војске и полиције, који нису били за измештање и одлазак са КиМ, односно за напуштање матичне зоне, а још више за становништво које је морало да бежи пред терором ОВК.

– Одлазак војних и полицијских снага СРЈ и Србије реализован је за девет дана и то уз потпуно сачуване борбене способности, а припадници Кфора и НАТО-а нису могли да верују каква је била беспрекорна дисциплина, како су биле уредне колоне и састав наших снага. Јер, све време током 78 дана агресије НАТО је обмањивао светску јавност, али и себе, да је српска војска уништена. Тек 2018. године америчка администрација (Доналда Трампа) обелоданила је извештај „да од 24. марта, када је почело бомбардовање, до 9. јуна 1999. године и Кумановског споразума, српска војска није претрпела штете ни пет одсто своје укупне ратне технике – рекао је легендарни командант одбране наше земље 1999. године на Косову и Метохији.

До данашњег дана, како каже Владимир Лазаревић, пуне 24 године, наша земља испуњава све своје преузете обавезе из Кумановског споразума, као и све оне из каснијег периода... Али, „друга страна” као да се ни на шта није обавезала.