Лов на Вучића

Не руше неки споља Србију због Вучића, већ руше неког Вучића због Србије, рекао је ових дана председник државе, коментаришући обешену лутку са његовим ликом на такозваном протесту против насиља. Призор Вучића са поломљеним вратом ваљда је био позив на љубав, а не на убиство, исто као када су неки пре тога тражили да се узму пушке у руке и да му се у председништву откине глава. Тиме се, мало-помало, легитимизује идеја да српског председника треба убити, док истовремено себе представљате као „децу цвећа” и борце за мир и толеранцију. Протести започети после трагедија на Врачару, у Дубони и Малом Орашју, са позивом на заштиту деце и омладине од насиља претварају се постепено у позиве на насиље. На њима главну реч воде људи који имају предисторију у вербалном и физичком насиљу.

А представници опозиције, који организују ове протесте, али на њима не говоре, одмах су се огласили на „Твитеру”, подсећајући да је и Слободан Милошевић својевремено послао сличну поруку: „Не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије”. Учинио је то само неколико дана пре него што је у Београду избила „ненасилна револуција”. Погинула је, додуше, том приликом под точковима камиона активисткиња ДСС-а Јасмина Јовановић из Милошевца код Велике Плане, док је Момчило Стакић из Крупња преминуо од последица срчаног удара, а повређено је 65 људи.

Ватра која је том приликом потпаљена у парламенту прогутала је и гласачке листиће, па није могло да се утврди да ли је Војислав Коштуница добио више од 50 одсто гласова у првом изборном кругу, или нешто мање од тога, како је тврдила Милошевићева власт. Ово питање више нико није ни постављао – народ је на улици рекао своје. Чак ни то што је познати новинар британског Скај њуза Тим Маршал у својој књизи „Игра сенки – Петооктобарска смена власти у Србији” изнео податак да су САД, Велика Британија и Немачка потрошиле више од 60 милиона долара за финансирање рушења Милошевића, није тада бацило превелику сенку на овај догађај.

То је ваљда нормално, да стране државе финансирају преврате у другим земљама удаљеним хиљадама километара. Али, изгледа, није нормално када српска влада новцем из српског буџета шаље српском народу српске лекове у српској Покрајини Косово и Метохија. Тада Албин Курти – кога је петооктобарска власт, на захтев странаца, брзо пустила из затвора на слободу – ухапси и возача српског санитета, као и само возило и све лекове. Јер, како Србија сме да финансира лечење Срба? И нема никаквог протеста у центру Београда против Куртијевог насиља. Изгледа да Куртијеви специјалци нису гледали „Задругу”, па је њихово насиље мање насилно. Исто као и ових дана када покушава силом да наметне српским срединама своје градоначелнике који су освојили читавих сто гласова, док Александар Вучић са преко 2,2 милиона за неке није легитиман. То је, ваљда, демократија на коју треба да навикнемо, а против насиља са дугим цевима и бодљикавом жицом нећемо да протестујемо. Чак ни вербално.

У револуционарном пламену 5. октобра изгореле су и скупштина и државна телевизија, али и наша будућност. Довољно је рећи да је у првих неколико година после 2000. Србија изгубила више од 400.000 радних места, а на стотине фабрика и предузећа су затворени и закатанчени. Тај катанац на ланцу и зарђала улазна капија постали су уобичајена слика на већини производних погона где су некада радили људи. Ти исти људи који су веровали у демократију и борбу против Милошевићеве диктатуре. А онда су, када је диктатор свргнут, и они избачени на улицу. Неки од њих су у знак протеста због економског безнађа себи одсецали прсте, али ни то више никога није занимало. Кад себи одсечете прст, то није насиље, то је ваше демократско право.

Данас су на делу борци против Вучићеве диктатуре. Диктатор постајете оног часа када вратите грађанима 400.000 радних места и више од 200 нових фабрика изгубљених за време владавине оних који се поново боре против диктатуре и насиља. Можда ће Тим Маршал једног дана и њима да посвети књигу. Диктатор је, свакако, и због тога што је повећао просечне плате са 320 на 780 евра, што је изградио и обновио стотине километара ауто-путева и пруга. Србија данас диктира економски темпо у читавом региону, што се никада пре није догодило.

Опозиционо поређење Вучићевих и Милошевићевих речи може да указује и на нешто много злокобније – да им је неко довољно моћан наменио исту судбину. Нису битни избори, јер се опозиција месецима није изјаснила на Вучићеву понуду да буду расписани у било којем тренутку, и да народна воља буде проверена на најдемократскији начин. Није прихваћен ни његов позив на политички дијалог, као пут за превазилажење свих подела и тензија у друштву и постизање темељног консензуса о најважнијим питањима, а посебно у светлу све теже ситуације на Косову и Метохији. Кажу да би дијалог представљао издају, а да свако ко се залаже за изборе заправо ради за Вучића. И представља некакву „нижу врсту”, за сада само политичку.

И онда, када нећете ни дијалог ни изборе, остаје улица. И званично проглашена сезона лова на Вучића. Захтев је један: формирање прелазне, привремене владе, исто као и након 5. октобра. Председник је на то одговорио да неће пристати док је жив, јер зна да би се исто завршило као и после 2000. године, потпуним разарањем Србије. Томе се очито радују у Приштини, где су свесни да их је Вучић својом политиком удаљио светлосним годинама од међународног признања. Тако шеф кабинета „председнице” Вјосе Османи, Блерим Веља, каже да из Београда осећа „добре вибрације Мајдана”, крваве украјинске револуције из 2014. која је однела преко сто живота, и била један од узрока данашњег рата у овој земљи, где гину стотине хиљада.

Висока представница америчке администрације Викторија Нуланд признала је тада да су САД уложиле пет милијарди долара у промоцију демократије у Украјини. Српском Мајдану радују се и поједини регионални медији, пре свега загребачки и део сарајевских, где истичу да је Вучић у „великим проблемима” и „највећој кризи”. „Вибрације Мајдана”, изгледа, за њих су много боље од вибрација српских економских и дипломатских успеха. Прерано се радују, никаквог Мајдана у Србији неће бити, јер за разлику од Кијева 2014. и Београда 2000, за то не постоји ниједан рационалан разлог. Али зато могу и треба да буду одржани избори, фер и демократски. Где побеђује бољи.Антрфиле

Шта је рекао Милован Б.

Више јавно тужилаштво у Београду поднело је јуче Вишем суду у Београду оптужни предлог против Милована Б. (66) због сумње да извршио кривично дело позивање на насилну промену уставног уређења. Тужилаштво је у оптужном акту предложило суду да окривљеног огласи кривим и осуди на казну затвора од две године. Такође је предложило да му суд продужи притвор због опасности да би у кратком временском периоду могао да понови кривично дело. Постоји оправдана сумња да је окривљени 8. маја 2023. око 18 часова на Тргу Николе Пашића у Београду током протеста „Србија против насиља”, у намери угрожавања уставног уређења Републике Србије, позвао да се силом промени њено уставно уређење, свргну највиши државни органи и њихови представници, односно Народна скупштина и председник Републике Србије Александар Вучић.

Милован Б. је на обраћање Н. Н. учесника скупа речима: „Ево чули смо сад какав је ваш коментар господине Бркићу, поред осталог рекао: „Никад нисам био тужнији. Долазио сам на сваки протест. Ломио сам, посветио сам живот, сваке недеље Вучић описује како сам ја рекеташ, како ширим лажне вести, како покушавам да га убијем. Данас сам тужан. Српска опозиција је показала своје јадно, бедно лице. Да се није усудила, госпођа није поменула главног кривца Александра Вучића, тог злочинца који је од нас одузео сваку наду, погледајте како ће се осећати ови људи кад стока опозиционих посланика се крије иза леђа ових грађана. Нема нама спаса. Изгледа ће морати млади клинци да пушкама реше судбину Србије. Десиће се шта се десити мора. Каква протестна шетња, ми треба да уђемо према скупштини да ухватимо идиота и да му откинемо главу”.