Зашто Емануел Макрон зазире од Ђорђе Мелони

Наратив о италијанској премијерки Ђорђи Мелони као Мусолинијевој наследници која води земљу и Европу у фашизам врло брзо је замењен оним да је она стабилан лидер на кога ЕУ може да рачуна. Пројекат „нормализације” десничарке чија странка има неофашистичке корене доживљава велики успех и као да је сада потребно да она буде виђена као део конзервативног мејнстрима. Њена влада напредује у Бриселу и Лондону, с којима продубљује савезништво, што Паризу не слути на радост. Наиме, њен успех је неуспех Емануела Макрона, који, ако се верује изворима из Јелисејске палате, стрепи да би тренд што долази из Италије могао да буде заразан и да би могао додатно да ослаби француску владу.

Макрон код куће има „своју Ђорђу Мелони”, оличену у његовом главном ривалу и десничарки Марин ле Пен. Она је у два последња изборна председничка циклуса достигла историјски успех пласиравши се у други изборни круг. Макрон је постао председник, а потом је и реизабран, више из страха од доласка на власт француске деснице, него што је харизмом опчинио бираче. Захваљујући Ђорђи Мелони (и не само њој) десничарска влада и њихова идеологија постају природно окружење за Брисел, толико да евентуална победа Марин ле Пен више не би била знак „доласка мрачног доба”. Истина је да Ле Пенова постаје „питома” политичарка захваљујући и понашању европских лидера, на челу с Макроном, чије деловање се готово стопило с програмом десничарских странака, што им се сада враћа попут бумеранга. Такав амбијент, свакако, погодује успону Ђорђе Мелони на европској политичкој сцени, што се може одразити и на исход предстојећих избора за Европски парламент и стратегију Европске народне партије десног центра (ЕПП). Могући савез између ЕПП-а и Мелонијеве странке Браћа Италије учинио би их још утицајнијима у Бриселу, на штету Макронове центристичке партије.

Посланик у Европском парламенту Никола Прокачини, који долази из партије Браћа Италије, каже за „Политико” да је влада у Паризу „престрашена идејом” да би десни центар у Француској могао да се уједини и понови оно што се у октобру десило у Италији кад је доласком десничарске владе Мелонијева постала премијерка.

Аналитичари верују да ће видљиве тензије између Рима и Париза порасти како се ближе европски избори и да ће однос две земље осцилирати између потребе да заједно раде на горућим питањима и потребе да се две владе удаље како би се разликовали зарад унутрашње политике. Трвења која су постојала између Макрона и Мелонијеве до сада је умиривао италијански председник Серђо Матарела, који је успешно ресетовао односе између Макронове и бивше италијанске владе под Ђузепом Контијем. Политички коментатори свакако не очекују да и уз Матарелину помоћ сарадња две владе буде добра, налик оној у време мандата Марија Драгија. Свакако мора бити одржива. А Макроновој влади полако истиче време. Ово је његов други мандат. На следећим председничким изборима неће учествовати, док Марин ле Пен стрпљиво чека својих пет минута.