Представљен роман „Кад ђаволи полете”

Представљен је нови роман „Кад ђаволи полете” Владимира Кецмановића, у издању „Лагуне”, у књижари „Делфи СКЦ”, а у разговору су учествовали Владимир Табашевић и Мирјана Бобић Мојсиловић.

Ова прича прати имућног Американца Кристофера (Кеја), који усваја српског дечака Младена (Ема) и доводи га у своју раскошну резиденцију. Младену се у почетку чини да се на тај начин спасао дома за незбринуту децу у коме је до тада живео, али врло брзо схвата да је рај у који је доведен лажан и да иза постоји нешто злокобно и насилно.

Мирјана Бобић Мојсиловић оценила је да је реч о мушком роману, по језику који Кецмановић користи како би описао важну тему западне цивилизације, и да је то тачна и истинита метафора о времену у којем живимо.

„У време када сам почео да пишем ову књигу, пре отприлике две године, имао сам два романа на којима сам радио. Међутим, осетио сам потребу да испричам ову причу због навале, до идиотизма доведене политичке коректности која је почела не само да вређа интелигенцију већ и да представља физички притисак. Ово је метафора савременог света, орвеловског света, у којем је вечита експлоатација добила нове облике, у којем је хипокризија доведена до крајње тачке, и који до те мере личи на Орвелову антиутопију да се питам да ли је Орвел био толико генијалан да то предвиди или ’ови данас’ користе његове пројекције како им одговара. Јунак у роману не говори, јер његове речи немају значај, што је метафора за овај свет у којем они који немају моћ, њихово мишљење није важно и нико их не чује. ’Кад ђаволи полете’ једино што може да их приземљи јесте Бог”, рекао је Кецмановић.

Владимир Табашевић је имао привилегију да роман чита још у рукопису. „Читао сам га као писац, као читалац, као пријатељ, што су три различите функције. Код Кецмановића волим испрекидану, крњу реченицу, која својим стилом и формом сугерише и тему којом се бави. Постоје бројна тумачења која кажу да је значење речи битно одређено чињеницом какву позицију моћи има онај који их изговара”, сматра Табашевић.