Насилно дисциплинована деца имају озбиљне психолошке проблеме

„Ако већ тучете децу, туците их без разлога, јер су сви остали разлози глупи”, говорио је дежурни градски раноранилац Душко Радовић, покушавајући да разувери родитеље да је батина из раја изашла. Речи мудрог чика Душка потврђују и савремена психолошка истраживања која сведоче да насилно дисциплинована деца одрастају у људе са озбиљним психолошким проблемима и често имају проблема у социјалним и емоционалним везама. Иако истраживања о вишеструким показатељима положаја деце и жена у Србији (МИЦС), које реализују Уницеф и Републички завод за статистику, сведоче да пада број малишана који се физички дисциплинују – 2006. године 72 одсто деце у нашој земљи васпитавано је уз помоћ батина, а 2020. године 46 процента малишана, и даље забрињавајући број родитеља сматра да децу треба физички кажњавати.

– У својим ординацијама дечји психијатри сваки дан чују реченицу „Батина је из раја изашла”. Мада ће се сваки родитељ сложити са чињеницом да је његов најважнији задатак да обезбеди сигурно окружење за раст и развој детета, преко 80 одсто злостављања деце дешава се управо у породици. Дисциплиновање јесте важан део васпитања детета, али не насилно дисциплиновање и кажњавање уз помоћ батина. Нажалост, само 63 државе света потпуно су забраниле физичко кажњавање, што значи да је свега 14 одсто деце на планети потпуно заштићено од телесних казни. Конвенција о правима детета, коју је и Србија ратификовала 1989. године, представља први документ Уједињених нација којим се забрањује телесно кажњавање деце. Мада се стално најављују измене Породичног закона, којима би се физичко кажњавање деце изричито забранило, он још увек није промењен – указао је др Роберто Грујичић, психијатар са Клинике за децу и омладину Института за ментално здравље.

Велики број родитеља и даље, како је навео, говори „И мене су тукли, па шта ми фали”. – Посебно забрињава податак да су млађи очеви и мајке чешће присталице телесног кажњавања. Нажалост, у јавности се стиче утисак да не постоји ни стручни консензус о (не)оправданости телесног кажњавања, јер неке наше колеге и даље сматрају да су батине саставни део васпитања – упозорио је Грујичић.

Представљајући резултате истраживања о дисциплиновању деце са развојним проблемима у Србији, које су урадили Институт за ментално здравље и Институт за психологију Филозофског факултета у Београду, на узорку од 1.186 испитаника из 70 општина у Србији, он је истакао да ова студија показује да се деца са пријављеним поремећајима менталног здравља чешће туку и насилно дисциплинују у односу на тзв. нормалну децу.

– Истраживање је открило да 323 детета има проблеме у школи, 237 њих има развојне проблеме, а 47 малишана психолошко-емоционалне проблеме, али и да родитељи ове деце чешће примењују насилне васпитне методе. Родитељи најчешће бију децу како би се „ресетовало” оно понашање које сматрају проблематичним, односно зато што очекују позитивне промене у понашању. У разговору са њима дошли смо до закључка да готово сви сматрају да физичко кажњавање деце нема никакав негативан утицај на њихово психичко благостање. Међутим, посебно нас је забринула чињеница да родитељи деце са поремећајем менталног здравља имају позитивније ставове према физичком кажњавању, па не треба да чуди чињеница што се ова деца више и чешће туку у односу на малишане који немају проблеме са психичким здрављем. Истраживање, такође, показује да родитељи деце са дијагностикованим поремећајима менталног здравља имају и позитивнија очекивања од телесног кажњавања – они се надају да ће батине елиминисати непожељно понашање код детета. Нажалост, искуство говори да су ова деца већ изложена стигматизацији у својој вршњачкој групи због менталних проблема које имају, а ако због њих добијају и батине од родитеља, ствари се додатно компликују и проблематизују. Због тога се ови малишани налазе под већим ризиком од настанка озбиљних проблема у емоционалном, социјалном и когнитивном развоју – закључио је Роберто Грујичић.